О Иљешу Шпицу стручњаку, тренеру и учитељу, прве генерације „црно-белих“ фудбалера и творцу Партизанове „фудбалске школе“ говорили смо у најсажетијим цртама у прошлом наставку ове серије. О томе су уосталом написане стране и стране, могло би се рећи чак књиге и томови репортажа, есеја и читавих студија. Свака нова реч у том смислу не би била нова, већ само понављање текстова добро познатих најширој јавности.
Мислим да је за читаоца, нарочито млађег, кудикамо интересантније какав је овај изузетни човек био интимно. Утолико пре што је зрачио изванредном луцидношћу, врцавим духом и вицкастом нарави. По томе је био несумњиви уникат међу нашим фудбалским тренерима зато га све генерације памте — поготову оне у Партизану и београдском Радничком. „Што год ти Шпиц каже на терену или ван њега биће ти користан наук за живот“ — тврде и данас његови бивши пулени — „Али нарочито обрати пажњу на његове досетке, духовитости и жаоке! У њима су се често криле највеће истине, без обзира изазивале оне код саговорника радост или горчину — мед или жуч!“
И заиста Шпиц је „толковао“ фудбалски и животни наук младима на само њему својствен начин. Кроз метафору, виц и шалу, која се кретала од невиних алузија, до крајњег цинизма, сарказма па и гротеске. Дода ли се томе да се никада није ослободио „мађарског начина“ изговарања наших речи и фраза, који није патио од чистунства у падежу лицу и броју што је давало посебан шарм његовом монологу, онда је тим све речено овом изузетном шерету.
Компетенција
Као човек од система и реда, поштовалац регула и правила понашања, сматрао је „смртним грехом“ задирање и мешање у туђе компетенције. Мешање ненадлежних у тренерски посао био је спреман да осујети на све начине. Класичан пример типично „Шпицовске одбране“ једног таквог насртаја одиграо се у првим поратним годинама. У то време правило је било да пред велике интернационалне мечеве тренер пре изласка на терен саопшти играчима како треба да играју, а после њега их обично неко лице из управе ободри краћим патриотским говором. Пред један важан Партизанов окршај у Шпанији, задужени члан управе је више од 15 минута објашњавао играчима шта и како да играју:
— Бобек форсира Зебеца по крилу, Чик затвара противничке линије кретања, Чолић игра… итд. итд. — набрајао је овај руководилац и на крају рекао — Шпиц кажите сад ви неку реч играчима.
— Партизан једно велико име из народноослободилачко рат и мора данас високо држи ту заставу! — саопштио је лаконски Шпиц и ућутао.
— Шпиц, а зар нећете ништа да нам кажете о игри? — питали су у чуду играчи.
— А не, друг вођа вама малопре све рекао технички, ја вам хтео само рећи нешто — политички (!) — добаци Шпиц уз громогласан смех свих у свлачионици, па чак и вође пута који се заборавио.
Алузије
Настава Иљеша Шпица била је најочигледнија. Изврстан демонстратор с лоптом, још бољи стратег и тактичар, све фазе тренинга пратио је досеткама и алузијама којима је немилосрдно нишанио „фелеричности“ својих ученика. Тако је имао обичај…
… да коментарише игру изузетно брзог, безглавог играча: „То момак сјајно трчки, штета што не користи то… Оно одлично за хиподром, то право тркачки коњ — то не фудбалер!“
… или да играчу који се креће с „главом у ногама“ и зато нема никакав преглед игре жустро добаци: „Ти креће као јуне, не видиш ништа и оћеш прођеш кроз — ја!“
… да би већ у следећем тренутку неинтелигентном симуланту, који му довикује „Шпиц, после вашег тренинга боле ме ноге“ саркастично довикнуо: „Добар фудбалер после тренинга никад не боле ноге, њега боли — глава!“
Сарказам
Каткад су његове бодље и уједи били исувише оштри, али није презао ни од тога, поготову кад је требало сасећи у корену „лажну духовитост и мангуплук“. Тако је, рецимо, једном приликом на тренингу Радничког исецкао „као репу“ репрезентативца који се дрзнуо да на његов рачун лакрдија. Елем, сликао тог момчића фоторепортер познатог београдског спортског листа. У још познатијој пози тога времена: преко осам у низу поређаних лопти, изнад којих је „умишљена ведета“ измахнула ногом. У пролазу иза његових леђа Шпиц му дошапну:
— Слушај момче, у последње време много малтретираш фудбал. Зато на данашњем тренингу покушај да се корегираш. Играј стално првом лоптом…
— Којом првом? Овом с леве или оном с десне стране? — „наивно“ упита овај показујући осам поређаних лопти испред себе.
— Слушај момче, не мораш правиш толико глупо, ја добро зна тај твој — мана! — одбруси му Шпиц.
Некада је умео чак да буде и суров, поготову у тренуцима када је играч бандоглаво играо супротно његовим упутствима. У таквим тренуцима његов одијум се обарао чак и на најрођеније, сина Ђурику.
Критика
Шпицове критичке примедбе на игру, форму и класу сопствених пулена изговаране испод гласа и ван контекста одређеног догађаја или чина који је критиковао — погађале су као гром! Иако увек у облику невине алузије, биле су директније од — мача!
Тако се сви првотимци „црно-белих“ сећају живе и данас једне турнеје по Израелу када су данима више мрљавили него јели неодговарајућу храну у хотелу. У једној седмици омршавили су по неколико кила, а на последњој утакмици, по неиздрживом тропском сунцу, кретали су се као од беде и неочекивано — изгубили.
Увече, после утакмице, на пријему у нашој амбасади, бифе је био богато снабдевен нашим специјалитетима, па су изгладнели фудбалери непрестано циркулисали у правцу бифеа, где је владала права навала. Посматрајући све то, Шпиц добаци играчима у пролазу:
— Момци, ви данас на терен слабо кретали… Вечерас, видим, ви пуна форма — сад одлично крећете!
Још циничнији је умео да буде према дрском играчу. Када му је риђокоси Немања Росић из Радничког, кога је скинуо са списка играча за турнеју по Енглеској, безобразно подвикнуо: „Шпиц, шта ви мислите? Кад ћу да одем на инострану турнеју, ако не сад кад сам у животној форми?“
— Росић, не буди љуто, ја тебе не води за твоје добро. Ја бринеш само о твој репутација, Југославије једно ведра земља, пуно сунца, а ти изгубиш овде у пети минут игра… Енглеска једно мрачна земља, пуно магла, ти тамо Росић изгубиш на терен већ у први минут игра! Ја брине о твој реноме и неће тебе платка!