ТРЕНУЦИ КОЈИ СЕ ПАМТЕ

На великом атлетском митингу Југославија — Велика Британија Керешевић је оборио државни рекорд на 800 метара, а никада није био првак. — Због десетинке секунде у Хелсинкију уместо такмичар само — посматрач

Божидар Керешевић — Кереш припада прослављеној плејади Партизанових атлетичара која је педесетих година сигурно доминирала у Југославију и била међу најбољима у Европи, Године 1951. оборио је државни рекорд на 800 метара, а пет пута је у штафети 4х800 метара поправљао рекорд. Пуних 17 година, од 1947. до 1964. године активно се бавио атлетиком. За репрезентацију Југославије борио се 12 пута.

Неупоран спортски радник, „Кереш“ је био кондициони тренер хокеј клуба 3 године, годину дана кондициони тренер кошаркаша, док је последњих година кондициони тренер првог и другог подмлатка фудбалског клуба. Члан је управе бициклистичког и потпредседник рагби клуба, члан бициклистичког одбора Београда, већ 16 година домаћин бициклистичке трке кроз Југославију.

У Војној гимназији „Братство-јединство“ Керешевић је референт за ваннаставне активности.

Богат спортски живот, читава младост испуњена великим и малим спортским окршајима — то је Керешова „лична карта“. Време цветања наше „краљице спортова“, кад су атлетски митинзи пунили највеће југословенске стадионе, то су и његове најлепше године, за њих су везане његове успомене.

Трибине су „пуцале“ од одушевљења гледалаца

За велики атлетски догађај, за сусрет Југославија — Велика Британија 1951. године, за трку на 800 метара тражио се други такмичар, јер је Андрија Отенхајмер био први, најбољи. Међу најозбиљнијим кандидатима био је Кереш. Али, ипак, то место је требало спортски доказати баш у данима пред сусрет, требало је на изборним тркама одмерити снагу са другим кандидатима.

— У тим годинама била је изузетно велика част изборити место у репрезентацији, нешто најлепше, највеће — присећа се Кереш. — За избор тог другог човека, поред Отенхајмера, организовано је пет изборних трка. У јакој конкуренцији победио сам на свим тркама: у Загребу сам елиминисао Чулара, у Цељу победио Ханса, у Суботици тукао Микушку, у Скопљу био испред сада покојног Лаза Милошевског и у Сарајеву такође био најбољи. Тек тада сам стекао право да наступим за репрезентацију.

А каква је то трка била! Тај двобој међу средње-пругашима, кад је за Британију трчао светски рекордер Артур Вит, а за Југославију Отенхајмер и Керешевић: Стварала је већу буку на Топчидерском брду него данас на дербију великих фудбалских ривала. Овај догађај за Кереша је незабораван:

— Тај дан је требало доживети — па умрети! Препун стадион. Трка је почела у врло оштром темпу. Аплаузи су пљуштали тако снажно да ми се чинило да се све око мене сруши. У таквој атмосфери нема тог спортисте који не би уложио и последњи атом снаге да би био први. Наравно, пре трке нико од нас није ни сањао да победи великог Артура. Али трчали смо „за богове“, Артур Вит је био први, Ото други, ја трећи. Али, и Ото и ја смо оборили државни рекорд. Обојица у једном дану, у једној трци. Кад је спикер саопштио ту вест опет је загрмео цео стадион, а ја сам ваљда десетак минута био „у облацима“, летео сам из загрљаја у загрљај другова…

Тужни посматрач на Олимпијади у Хелсинкију

Следеће године, 1952. атлетска сезона почела је врло рано због припрема за Олимпијаду у Хелсинкију. Иако рекордер у 1951. години Кереш је морао за Олимпијаду да поправи резултат, да трчи боље од тог рекорда. За пругу од 800 метара он је био једини кандидат. Атлетски савез је организовао три изборне трке за њега: у Београду, Загребу и Љубљани. И у Загребу и у Љубљани Керешу је недостајала само десетинка, једна једина десетинка секунде, да би се квалификовао за Олимпијаду.

— Та несрећна десетинка секунде! — жали се Кереш. — Једноставно, у Загребу на митингу није имао ко да ме „повуче“. Учествовали су Ото, Церај, Чулар, Микушка, Мугоша, Радишић… Ја сам победио, али се нико није квалификовао. Ото је био испунио норму за трку на 1500 метара. Сад је требало мени да помогне. У првом кругу тако је јако вукао да је „изгорео“ и није издржао до краја. Одустао је. На око 300 метара пред циљем остао сам сам самцит. Никога није било да ме „гази“ с леђа, нити да ме повуче. И та несрећна десетинка секунде одлучила је да не идем у Хелсинки.

Та десетинка секунде спречила је Кереша да оде као такмичар. Атлетски савез Југославије га је водио као госта. Тако је Кереш био само посматрач олимпијских игара и тамо доживео велике тренутке. Али, ту несрећну десетинку и дан-данас памти. И тако ће остати до краја.