Коментар утакмице Партизан — Слобода 2:1 (2:0): Партизан је био у могућности да нанесе убедљив пораз Тузлацима, а када је то пропустио могло се догодити да изгуби бод

То је била једна од оних утакмица у којима се не може добити много а може изгубити — све. „Црно-бели“ су високо пласирани на табели и држе корак са осталим ривалима из „велике четворке“. То је обавезало Београђане да освоје оба бода у сусрету са Слободом. Гости су били лишени тог психолошког притиска и могли су да играју мирније.

Партизан је отуд играо много обазривије, па чак за наше очи много спорије и мање агресивно него што смо навикли да видимо од ове генерације „црно-белих“. Као да је нека бојазан лебдела над тимом домаћина, па се ништа није препуштало ризику.

Прошле године на крају јесењег дела првенства Партизан је имао 14 бодова. Ове године, први пут после толико суморних јесени, шест кола пре краја већ има 15 бодова и поред тога што је у првом делу имао тежи жреб (био је гост Динаму, Звезди и Хајдуку). То је доказ да су „црно-бели“ сад сигурнији, хомогенији и бољи тим. Ту се пре свега мисли на чињеницу да су новајлије оправдале очекивања. Радмило Иванчевић је и на овој утакмици био изванредан. Бранио је у стилу великог голмана и његово присуство је од непроцењиве вредности за тим.

Ђуровић је постао стандардан првотимац док се Куновац и Вукан Перовић све боље сналазе. Остаје отворено питање да ли је Перовић више центарфор или крило. Можда би чешћа измена места између њега и Бјековића била оно што би највише збуњивало противника и Партизану омогућавало да буде опаснији у завршници.

У сусрету са Слободом Партизан је створио доста шанси. За то су највише заслужни „везни“ играчи. Вукотић овога пута није поновио грешку из сусрета са Челиком, па се није истурао као други центарфор, већ је сигурно држао све нити игре у својим рукама. Играо је брзо, дугим лоптама, сигурно и налазио је увек најбоље постављене саиграче. Често је долазио и у зону шута, па је могао да постигне још који гол. У сваком случају његово присуство у средњем реду дало је одређени печат игри целог тима. Чак је својим начином игре присилио Куновца и Тодоровића да играју једноставно и брзо као и он. Тако се догодило да је домаћин због тога, а делом и због организације игре противника, био у ситуацији да често игра на препад па је створено сијасет шанси.

Ове јесени смо се још једно осведочили да Партизан користи мали број шанси. Просто је невероватно како Бјековић, Завишић, Перовић, Вукотић и остали из најповољнијих прилика не шаљу лопту у мрежу. Питање концентрације постаје све оштрији проблем у игри „црно-белих“.

Утакмица са Слободом није одушевила. Истина, било је на моменте лепих акција, доста узбуђења, гол-позиција које су дизале гледаоце са седишта али уместо радости уздаси очајања орили су се стадионом. Своју највишу тачку драматике овај меч је имао у последњих десет минута. Гол је на обе стране просто висио у ваздуху. Било је питање да ли ће бити 3:1 или 2:2. Због тога смо одахнули када је судија одсвирао крај. Навијачи су задовољни због тога што су освојена два нова бода. Тим пре, јер је све увек неизвесно после велике победе каква је била она у Сплиту. Гледано с те стране не би требало да много замерамо, јер је остварено оно што је најважније — забележена је нова победа и сачуван је корак са онима у самом врху, а то је најважније.

Најбољи играчи овог сусрета су свакако голмани Иванчевић и Цакић, одлично су још играли Вукотић, Томић, Голац и Мулахасановић. Треба рећи да је утакмица, за разлику од оне прошлогодишње када је у ово исто време Хатунић сломио ногу Рацићу, била обострано коректна, па је то донекле ублажило њене падове. У другом такмичењу као што је првенство не може се увек добро играти. Али је зато важно да се утакмица добије и онда када се не игра најбоље. А Партизан је управо то постигао у овом мечу.