Њима припада будућност: Млади Перовић (23), нови центарфор Партизана жели да у дербију да гол Звезди и да добије диплому Правног факултета
Дошао је у Партизан последњег прелазног рока, без помпе и хвалоспева распеваних спортских пера. Тихо и ненаметљиво је заузео свој кутак у „црно-белом“ пространом јату и одмах почео вредно да тренира. Навијачи и самозвани стручњаци су скептично вртели главама и лењо ваљали његово име преко усана: Вукан Перовић, то баш не говори много. Мислили су: и он ће бити само један од „пролазника“ у Партизану; покушаће да нађе своје место међу најбољом о једанаесторицом, неће успети и отићи ће, као каскадер који је сањао о главној улози у супер-спектаклу.
Али, чар живота и јесте у неизвесности. Перовић у другом тиму пружа низ запажених игара и све нас уверава да није епизодиста, већ расни стрелац најфинијег кова. Тренер Калоперовић му указује шансу на утакмици за Куп против Челика у Зеници и Вукан у пракси показује да се на њега убудуће мора најозбиљније рачунати при саставу првог тима. Они исти навијачи сада брже и чешће помињу његово име и кажу: Знали смо да ће успети, видело се то од прве по њему… А када су голови почели да сустижу један други (по један Борцу и Слободи, два Сарајеву) и најокорелији скептик је преображен у кротког поштоваоца и аплаудера.
Гол са 45 метара
Син Станка и Косаре, Вукан је рођен у Никшићу, 18. октобра 1952. године. Са фудбалом је озбиљније дошао у додир у основној школи, где је на једном турниру немилосрдно давао голове својим вршњацима и то је било довољно да се обре у Сутјесци. Било је то 1965.
— Интересантно је, почиње своју причу Перовић — да је у исто време у Сутјесци почео да тренира и мој данашњи и некадашњи клупски друг Ђуровић. Ишли смо у исти разред, скупа почели и играли у Никшићу, данас смо у „црно-белом“ дресу. Тренирали смо под руководством тренера Каљевића и Зиројевића, мада ја сматрам да су на моје лоптачко обликовање понајвише утицали Милошевић и Спасојевић. Ти почетни дани су били тешки и једва сам дочекао дан када сам први пут обукао сениорски дрес Сутјеске. Имао сам једва нешто више од шеснаест година. Тибљаш је сломио ногу и ја уђем у тим против Јединства из Бијелог Поља. Трема ме испрва није шчепала: дао сам свој први гол и био најбољи на терену. Победили смо са 5:0…
Говори лагано и јасно, као да га забавља то увек ново пребирање по прошлости. Висок је и витак, сав кипти од снаге и својом појавом брзо пада у очи. Саговорника мирно посматра и кад се увери да је пред њим пријатељ, маркантно црно лице се развуче у благи осмех . Необично је амбициозан и марљив и те позитивне особине преноси и на терен, где је сав у покрету у тражњи дуела, жељи да надигра противника, да постигне гол… Он не чека да му саиграчи израде шансу, већ је сам ствара активном игром. Поседује истанчан осећај за гол, веома снажно шутира обема ногама, брз је и одлично игра главом. Настоји радом да поправи окретност и стартну брзину. Увек је оптимистичког и ведрог расположења, ужива у мушкој и оштрој игри, али не гаји жељу да повреди противника. То се најбоље видело на недавној утакмици у Београду са Слободом, када је у једној акцији нехотично фаулирао голмана Цакића, да би му се одмах затим без позе, спонтано, и спортски извинуо.
П. ВЕСНИК: Дали сте до сада преко 150 голова, који вам је посебно остао у сећању?
ПЕРОВИЋ: У сезони 1972/73 Сутјеска је играла у Првој лиги и ја сам тада наступао у везном реду и постигао четири гола. Током првог полувремена утакмице са Сарајевом био сам прилично љут, јер мало шта ми је полазило „за ногом“. У једној акцији, онако помало изнервиран и мислећи да се налазим на тридесетак метара од гола, одлучим се на шут и распалим по лопти колико игда имам снаге. Видим; лопта се копрца у мрежи, голман Муфтић и моји саиграчи се листом држе за главу осврнем се око себе и имам шта видети: ја се налазим у кругу који означава — центар игралишта, то је био гол са добрих 45 метара… Иначе, највише сам се радовао првенцу у Партизановом дресу: био је то трећи гол у мрежи бањалучког Борца. Јер, коначно био сам сигуран да су моја дечачка навијања за Партизан и потајни снови да дођем у овај колектив постали — јава.
Две жеље
П. ВЕСНИК: Како је дошло до тога да пређете у Партизан?
ПЕРОВИЋ: Тренер Калоперовић ме је запазио док сам још радио у Шумадији из Аранђеловца и преко Ђуровића се интересовао за мене. Тада су се заинтересовали и неки други прволигаши (Олимпија, Сарајево, Ријека), али сам се ипак одлучио за Партизан. Могу да кажем да сам у Партизану наишао на веома срдачан пријем и да је то једна здрава и компактна средина. Необично сам задовољан и чињеницом да су и сами моји данашњи клупски другови захтевали од тренера Калоперовића да ме доведе у Партизан.
П. ВЕСНИК: Нисте играли од почетка првенства?
ПЕРОВИЋ: Кад сам долазио у Партизан, знао сам да морам напорним радом изборити место у тиму, мада су скоро сви били скептици у прво време, јер су за место центарфора конкурисали још Бјековић, Цветковић, Николић, а познато је да и Вукотић може да игра на том месту. Ипак, наметнуо сам се головима и добром формом и против Борца сам био у тиму.
Перовић истиче да му се највише допадао начин на који су голове давали Војин Лазаревић и Мустафа Хасанагић. Велика жеља му је — да у Партизановом дресу заигра у дербију против Црвене звезде. Ако по јутру дан познаје онда за Перовића ни у том мечу „нема зиме“, јер је пре пар недеља играо за други тим против вечитог ривала и — постигао два гола.
ПЕРОВИЋ: За сваког фудбалера је част играти у дербију пред препуним гледалиштем, па тако и за мене. Зато са стрпљењем очекујем, пето коло пролећи дела првенства. Жеља увек има више, а волео бих када би се једна испунила: да завршим започете студије на Правном факултету и обезбедим своју егзистенцију кад голови буду само лепа сећања.