Коментар утакмице Партизан — ОФК Београд 2:0 (1 :0): Партизан је био бољи тим, створио много шанси и пропустио је прилику да „плавима“ нанесе убедљивији пораз

То прво новембарско по подне навијачи Партизана ће дуго памтити. Сећаће се једне утакмице у којој су њихови љубимци, надвисивши увек неугодног противника, створили сијасет шанси, чак дали пет голова (судија Љујић је три поништио) и на крају славили драгоцену победу.

Партизан ове јесени наставља серију успешних игара. Оно што посебно импонује то је разиграност, озбиљност, велико залагање и игра у којој се све више назире ред, стил у одбрани и нападу.

„Плави“ су ободрени добром игром против Црвене звезде дошли на стадион ЈНА са нескривеном жељом да остану непоражени. И учинили су све да се то догоди. Али, овај данашњи тим „црно-белих“ не дозвољава непријатна изненађења. Свесни да их самодисциплинована игра, велико залагање и поштовање тренерових могу одржати у врху табеле, Вукотић и другови су постали екипа од које се, као и од енглеских професионалних тимова, увек може очекивати висок спортски ниво борбености, морала и коректности. То је нови квалитет овог тима и на то тренер Калоперовић може бити поносан.

Сјајни Завишић и…

Прибојавали смо се када смо Перовића, чији је играчки профил врло јасан угледали у средњем реду и са бројем 8. Он је ударно крило или истурени центарфор. Све друго га ставља у позицију да пружи мање од оног што објективно вреди. Сећамо се да је и Васовић имао небулозну идеју да Ненад Цветковић буде полутка, па се касније испоставило да је то исто што и терати веверицу да пузи.

Сасвим је свеже сећање да је та варијанта већ једном испробана и показала се као промашај. Зато смо и стрепели да се то не понови и у сусрету са ОФК Београдом. Игра са два центарфора, поред крила као што су Завишић и Ђорђевић, готово је апсурдна. До душе, то Калоперовић није желео, али је сасвим извесно да је Перовић играч за прву линију напада.

Када је реконвалесцент Ненад Бјековић морао да напусти игру тим је одједном добио своју праву физиономију. Тодоровић је освежио средњи ред и штета је што је Вукотић (можда и самовољно) прешао на место центарфора. Боље да је остао уз Куновца и Тодоровића, јер би то донело још који гол у финишу утакмице. Овако су само створене многе шансе, због којих су навијачи уздисали, јер су остале неискоришћене.

Ова узбудљива утакмица имала је и свога јунака. То је био Илија Завишић десно крило Партизана. Тај момак из утакмице у утакмицу игра све боље. Конституцијом и начином игре подсећа на класична мађарска крила. Брз је, добар дриблер, лако износи лопту до корнер линије одакле је упућује саиграчима. Често иде дијагонално према голу и акцију завршава шутом на гол. И треба рећи да му је ударац врло јак и тешко одбрањив. Његов други гол на овој утакмици потврђује. Завишић у периодима игре када противник напада уме да се врати да помогне одбрани, односно да буде играч „за везу“ како се лопта не би насумице упућивала далеко напред. То је квалитет који говори о комплетности овог даровитог играча. Наравно, било би врло опасно ако би већ сад веровао да нема шта даље да учи и коригује у својој игри, јер би то значило и крај његовог напредовања, а он је још далеко од зенита.

Одбрана Партизана постаје све поузданија. Иванчевић је централна личност, прави наследник Ивана Ћурковића. Голац је бек интернационалне класе. Козић све бољи као његов vis a vis. Томић није освежење, већ појачана безбедност за гол „црно-белих“. Ђуровић даје „крвну плазму“ том делу тима али само онда када дејствује као разбијач, дефанзивац. На жалост, он често хоће и више него што може: иде напред, покушава да конструише игру, жели да демонстрира технику и идеје и при томе само потврђује да није у свом елементу. Када игра у оквирима својих могућности врло је поуздан играч. Чим жели више од тога, онда је то опасно не само за његов углед, већ и за безбедност тима.

Партизанова игра више није само у обрисима, њене контуре се већ јасно назиру и сад у томе треба истрајати, без експериментисања. Калоперовић и његови сарадници заслужују да им се верује да ће бити све боље. А то је оно што већ десет година чекамо!