Када се играчи осећају као моћ а не као чланови колектива, онда нешто није у реду ни са њима ни са клубом у коме играју. А управо тако се понашају Драган Кићановић и Дражен Далипагић! Као најбољи играчи, осовине тима око које се окреће игра, први стрелци и звезде због којих се најчешће и долази у дворане дозволили су себи више њего што је то играчима допуштено.
И југословенском, па и светском спорту било је много играча изузетне класе, великог угледа, високе популарности, таквих који су дали посебан печат времену своје активности, па су као легенде наставили да живе и после престанка спортске активности. Али, трајност једног имена нераздвојно је везана за личност дотичног спортисте, за његово понашање на тренинзима, утакмицама, у породици, клубу и на јавном месту. Само јаке индивидуалности успевале су да и у плими славе сачувају унутрашњу равнотежу, да се ничим, сем квалитетом и игром, не издвајају од осталих и поред тога што се зна да су они прве звезде, незаменљиви, најбољи.
Кићановић је величанствен играч! Постао је синоним за оно најбоље међу кошевима; он је идол за десетине хиљада малишана који маштају да једнога дана играју кошарку са тако еминентном вештином као што то чини њихов Кића. Он је и борац на терену. Али, често себе ставља изнад тима. Игра исувише солистички, чак недопустиво за принципе колективне игре у модерној кошарци. Често хоће сам да решава ситуацију на терену; игнорише саиграче, „силује“ и тада постоји само Он на терену. И шта бива? Понавља се случај Плећаша у Локомотиви или доскора Стојановића у БЕКО-Београду: најбољи стрелац је главни кривац што су бодови припали противничком тиму. Јер један играч, ма како велик био, не може сам да решава утакмице. Ту су и остали чланови екипе. Неки су објективно и много слабији од главне ведете без њих се ипак не може.
И још нешто: Кићановић и Далипагић желе да се и ван терена издвоје од осталих својих другова. Привилегованим статусом, популарношћу, неким правом које су себи дали мешају се у састав тима, утичу на концепцију игре, траже сами тајм-аут и за њих је тренер Ћорковић више непосредни извршилац њихових идеја, жеља и намера него што је човек кога треба слушати да не кажемо и поштовати.
Дознајемо да Далипагић не тренира редовно. Стално је у пози незадовољника; верује да није адекватно награђен, хтео би већа признања и нове привилегије, жели више од оног што се у нашим условима може, јер су и он и Кићановић по свему у врху. Уосталом, тако и треба, јер су најбољи не само у Партизану већ и у југословенској кошарци.
Њихов однос према тренеру је најблаже речено недопустив. Играчу је дозвољено да једног тренера цене више а другог мање, али док је он у тој функцији дужни су да се односе са поштовањем, да му као први играчи највише помажу, чак и да му штите ауторитет. Показивати моћ над тренером — то је најгори вид понашања. Можда је тренер Борислав Ћорковић исувише близак са овом генерацијом, нема потребну дисциплину, па им попушта више него што би то требало. Посебно Кићи и Праји. Али баш у таквим односима они би требало да буду велики. Као људи. Да се не односе потцењивачки, уображено, самосвесно, да буду пуни себе и своје таштине, већ да са њим најближе сарађују, да му помажу, да то чине на учтив и спортски начин, не потенцирајући своју личност.
Партизан ове године има велике шансе да буде шампион. Ако се то не догоди главни кривац, неће бити тренер, већ управо два најбоља играча — Кићановић и Далипагић! Ови редови не звоне на узбуну. Један пораз у другом првенственом такмичењу не значи трагедију. Али, атмосфера у клубу, а пре свега понашање двојице најбољих, озбиљан су индикатор за стање које је блиско оном чувеном Хамлетовом монологу који почиње: „Има нечег трулог у држави Данској…“