Владица Ковачевић, „пословођа“ из времена Партизанове златне генерације имао је слабашну конституцију и огромно знање
Владимир Ковачевић припада елити Партизанових играча. Сада је тренер Партизанових јуниора и студент Више тренерске школе.
Као и многи дечаци из провинције који су волели фудбал још у кратким панталонама, улазили у његове тајне, тако је и Владица Ковачевић, играо у Ивањици, и навијао за Партизан. И једноставно сањао да дође у Партизан, да обуче његов дрес.
КОВАЧЕВИЋ: Мој сусрет са Партизаном — то је моје познанство са тренером Флоријаном Матекалом. Од њега сам све научио. Захваљујући томе имао сам касније толико лепих тренутака, доживео заиста велике успехе. Био сам члан екипе која је побеђивала све наше најјаче тимове: Звезду, Хајдука, Динама, Војводину, Жељезничара, Сарајево, па ипак у мени најупечатљивије живи мој први сусрет са Партизаном, догађај кад сам добио у руке Партизанов дрес.
На седмом небу
Владица је, 1955. године имао 15 година. Матекало га је убрзо уврстио у екипу. Тада је био обичај да се дан пред утакмицу фудбалска опрема изда „на руке“ играчима.
КОВАЧЕВИЋ: Тај дан кад ме је Матекало одредио да играм за други тим подмлатка против београдске Шумадије био је за мене део остварења мојих снова. Добио сам у руке Партизанов дрес! Фудбалску опрему сам однео кући. Ставио је на кревет и — гледао. Мојој радости као да није било краја. Био сам на седмом небу!
— Становао сам код тетке. Када је дошло вече нисам могао да одолим: обукао сам комплетну фудбалску опрему и дуго „парадирао“ по стану. Тетка, теча и њихова ћерка, десетак година старија од мене, нису могли да се начуде због чега се толико одушевљавам. Смешкали су се и у шали ме питали — да ли ћу у фудбалском дресу да спавам или ћу можда целу ноћ да проведем на ногама. Те шале и пецкање сам и чуо и нисам чуо. Не знам колико сам те ноћи спавао, али се добро сећам да сам се много пута будио и сталне прижељкивао да што пре сване дан, да обучем дрес, да заиграм…
Партизанови дечаци играли су против београдске Шумадије на помоћном игралишту Стадиона ЈНА. Победили су са 3:1. Владица је постигао један гол.
КОВАЧЕВИЋ: У тој екипи играли су Срђан и Звездан Чебинац, Митић, Стојановић, Пајевић… Рекао бих да сам тога дана био у облацима. Све ми је било велико, помало невероватно. Чинило ми се као да сам се испео на Олимп… Тог поподнева наш први тим играо је против Војводине. При изласку са игралишта чуо сам од неколицине првотимаца да ће од мене у фудбалу „сигурно нешто бити“. Тоза Веселиновић, тадашњи ас Војводине, који је једно време био на одслужењу рока у Ивањици и позвао ме, такође ми је честитао на игри и предвиђао лепу фудбалску каријеру.
— Доживљавао сам, — присећа се Владица, — и тужне тренутке, наравно, као сваки фудбалер и спортиста. Ко год се бави спортом мора да буде начисто с тим да спорт сачињавају успони и падови, победе и порази. Некад нисам дао колико сам могао или колико сам желео, некад смо сви играли без жар и непотребно губили, или смо надиграли противника, и опет остани кратких рукама, Туговао сам као и моји другови због пораза у финалу Купа шампиона Европе у Бриселу. Међутим, за мене је најтужнији тренутак растанка са тренером Матекалом, управо његов растанак са Партизаном! Знање, труд, читавог себе Матекало је уградио у наш златни фудбалски тим. Међутим, време, догађаји и људи, као да су били против њега. Он као да није „стигао“ да се радује колико је заслужио. Његов труд уложен у стварање славне екипе, углавном су побрали други. Матекало је само кратко време био тренер тог првог тима. И отишао је у Либију без адекватног признања, и награде коју је заслужио.
— Недавно, на мој предлог, договорили смо се да га вратимо у Партизан, за директора школе „Белин — Лазаревић“. Међу нашим младим фудбалерима данас имамо мало талената. Са Матекалом, сигуран сам, имали бисмо их неупоредиво више. Зато и не одустајем од предлога да га вратимо у Партизан. Тако би се исправила једна неправда учињена према једном сјајном тренеру, великом педагогу и одиста великом човеку…