У прошлом броју смо писали о творцу Партизанове „фудбалске школе“ и тренеру прве генерације црно-белих фудбалера пок. Иљешу Шпицу. Констатовали смо да је та школа, коју је утемељио Шпиц, ударила озбиљан печат југословенској школи фудбала и да је то била, такође, једна од великих традиција ФК Партизан током његове 30-годишње историје, с обзиром да је наш црно-бели клуб и у доцнијим периодима регрутовао из својих редова неколико врсних стручњака, који су, настављајући Шпицовим стопама, обогатили даље теорију и праксу фудбалске игре, не само у нашем клубу, него и у читавом југо-фудбалу.
Први на листи тих истакнутих црно-белих стручњака, Шпицових следбеника, био је несумњиво Флоријан-Цоњо Матекало, који је створио једну од најславнијих послератних екипа југословенског фудбала, другу генерацију црно-белих мајстора лопте која ће у аналима нашег спорта остати уписана златним словима под популарним именом — Партизанове „бебе“.
Матекало је фудбалски поникао у предратној сарајевској „Славији“, из које је доцније прешао у шампионску екипу загребачког „Грађанског“, да би се у дресу Партизана појавио одмах у првим данима после ослобођења. Играјући уз леву аут-линију, као класично WM крило, у тандему са својом левом полутком Стјепаном Бобеком, представљао је ударну снагу црно-белих у прве две поратне године (1946. и 1947.). Изванредно школован код двојице славних мађарских тренера, Мартона Буковија и Иљеша Шпица, страховито брз и сјајан шутер, Матекало је изнад свега поштовао дисциплину игре и рада и колективно дејство екипе. Зато је био изузетно рационалан и једноставан играч, који је поштовао само крајњи ефекат у игри — реализацију и гол. Због тога је, ваљда, од свих предратних крилних нападача репрезентације сматран најдиректнијим атакером, који увек муњевито надире праволинијском путањом ка противничком голу и завршава акцију силовитим ударцем у мрежу! Зар је онда чудо што је био најбољи стрелац Партизановог форварда све док је играо. На жалост, каријеру активног играча морао је да прекине превремено због озбиљног обољења срца. Само то није значило и дефинитиван прекид с фудбалским пољем и игром.
Релативно млад, у сенци тада реномираних стручњака, темељан као што је био и у дресу, Матекало је започео трновити пут фудбалског тренера. Стопу по стопу савлађивао је тајне новог позива припремајући најмлађе црно-беле фудбалере. Под његовим руководством Партизанова „омладинска школа“ (пионири и јуниори) је цветала. У дубокој анонимности припремао је своје животно дело. А када се 1955. године, појавио са својим пуленима на јавној сцени, сви су били запањени плодовима његовог рада: јуниорска чета Флоријана Матекала није годинама знала за неуспех и пораз! У домаћим шампионатима и на свим интернационалним турнирима редовно је била најбоља, уз апсолутну жетву бодова и троцифрену гол-диференцију! Имена тих дечачића — Васовића, Јусуфија, Ковачевића, Шошкића, Миладиновића, браће Чебинац, Јовановића, Митића и осталих постала су у јавности исто толико позната колико и имена тада најистакнутијих асова нашег фудбала. Свима је било јасно да се рађа једна чудесна чета. Са сениорским узрастом она је то и постала: у годинама између 1960. и 1966. четири пута је освајала титулу државног првака (постигавши и први шампионски хет-трик), а на међународној сцени винула се до највиших висина до којих је икада стигао један југословенски клуб — до финала Купа европских шампиона!
Истина у сениорском узрасту више није била моделирана рукама Матекала, већ Стјепана Бобека и других стручњака. Ипак, чињеница остаје да све што су научили дугују свом првом учитељу Матекалу, који ће у историји нашег фудбала остати регистрован као творац најбољег јуниорског састава, а доцније и најшампионскије екипе — коју су од миља прозвали Партизанове „бебе“. Зашто? Зато што су са 17-18 година, док су још били под контролом свог творца, све знали и могли с фудбалском лоптом.