Човек у сенци: Иван Јанковић био је кондициони тренер кошаркаша без накнаде и један од твораца шампионске титуле

Када је хаотични вртлог шампионских жеља захватио Партизанове кошаркаше у првим колима 32. националног првенства и запретио да их суноврати даље од врха, појавио се, сасвим случајно, под кошевима са „црно-белима“ — Иван Јанковић.

Професор физичке културе, тренутно на привременом раду као тениски инструктор у СР Немачкој, боравио је у зимским месецима одмарајући се у Београду. Једно непланирано виђење с тренером Партизана — Бориславом Ћорковићем и секретаром клуба — Томом Шатаром довело је Ивана Јанковића — Тонија под обруче више из знатижеље, да се упозна поново са спортом коме је некада поклањао младићке дане у Вршцу и током студија у Београду…

„Уопште, нисам замислио рад са кошаркашима као неку обавезу, нити сам тражио било какву надокнаду за време које сам проводио са њима. Почело је то, некако, као поново сретање са кошарком и асовима о којима сам највише читао, а мало их посматрао на делу. Али, из дана у дан они су све више привлачили моју пажњу. Њихова велика жеља да остваре до сад неостварено и постану шампиони, натерала ме је да им помогнем колико могу.“

Пренапрегнута атмосфера и императив победе стварали су у психи тих младих људи по неку варницу, нервозу, која је на овај или онај начин претила да разбије колективну кохе […] ма професор Јанковић; на тренинзима, у свлачионици, у полувремену драматичних утакмица и градио мостове хармоније, разумевања, што је и једно било битно да тим истраје кроз све борбе, избегне замке до последњег кола.

„Он нам се није наметао као придошлица, стручњак са новим идејама… Али, он је неприметно чинио да и најтеже вежбе проводимо као неку врсту игре, забаву тако да нисмо ни осећали како нас све више и више оптерећује и, у правом моменту, растерећује физичког притиска кроз уобичајено монотоне припреме. Указивао нам је на грешке неприметно, спонтано што смо прихватили једнодушно. Знао је да унесе атмосферу релаксације, оптимизма и пред најтежи меч. Једноставно, ојачао је наш колективни дух и предочио нам оно што је било битно током читавог првенства: да заједничким снагама идемо на победу“, говорио је о Јанковићу Дражен Далипагић, један од двојице „златних дечака“ у екипи Партизана.

Ни тренер Борислав Ћорковић није крио заслуге Јанковића за општи успех кошаркаша Партизана:

„Било ми је, стварно, десна рука! Помагао је мени и кошаркашима кад смо западали у кризе. Знао је са пуно такта да нас извуче из тамних облака када би нас опхрвали пред окршаје. Било нам је жао када смо морали да се растанемо од њега. Али, уверени смо да ћемо се поново срести, следеће зиме…“

Човек у сенци који је из другог ешалона водио битку за прву титулу није желео никакву рекламу, никакве епитете. Није хтео награду за свој труд. Једноставно је рекао:

„Честитам кошаркашима на титули. Заслужили су је јер су били најбољи. Истрајали до краја. Уколико сам допринео да постану шампиони то ми је највећа награда. Дивни су то момци и за мене је било задовољство што сам провео сваки минут са њима. Желим им успех у новом првенству и у Купу европских шампиона…“

Док је тренер Ћорковић био командант и креатор тактике, оног борбеног дела црно-белог тима, а кошаркаши творци његове идеје, реализатори акција и победа, дотле се за Ивана Јанковића — Тонија може рећи да је био архитекта хармоније кошаркаша, тако битног елемента, који је и очувао до краја колективни дух екипе.