Ко потапа пливаче?
Мало који град у Европи има толико базена као Београд. Међутим, нема ни једног града у којем су пливачи у неповољнијој ситуацији.
Пливање је спорт младих, аматерски спорт, спорт ентузијаста. То је спорт који нема могућности да ствара властите приходе, али је зато необично важан за здравље човека и за народну одбрану. Зато је увек, бар на папиру, стављен у приоритетне спортове.
Пливачки спорт искључиво живи од дотација. Пливачки клуб Партизан у 1975. години добио је дотације у висини од 360 хиљада динара. Само за закуп базена, за нормала тренинг пливача свих узраста, клуб би требало 700 хиљада динара (јер сад коришћење базена стаје 900 динара).
У свим осталим градовима у Југославији где постоје базени није тако. Свуда, осим у Београду, пливачи имају обезбеђено бесплатно коришћење базена, а у Словенији чак и тренере плаћа град. А Београд има осам велелепних затворених базена. Ти базени грађени су и новцем спорта, а сада су за пливачки спорт овог града готово неприступачни.
Пливачком клубу Партизан саопштио је директор базена Врачар да ако у року од два до три дана не донесе меницу не може више да користи базен за тренинг. Све је то по прописима, каже он. Међутим, пливачки клуб није привредна организација, нема своје приходе, он живи од дотација које добија од Самоуправне интересне заједнице града. Према томе, ко је тај ко може и жели да гарантује за пливачки клуб?
Као што смо рекли Београд има дивне базене. Сви они имају своје директоре, заменике директора, управу и администрацију.
Много је оних који живе од спорта и око спорта. Можда и превише. Међутим, један спорт за који смо се сви изјаснили да је приоритетан нема услова за опстанак.
Материјална база је створена. Када ћемо створити — услове за нормалан и несметан рад? Када ћемо коначно сазнати зашто се она адекватно не користи и за пливачки спорт?
Невероватно је, али истинито да су пливачи нашег главног града имали боље услове за тренинг онда када смо имали само два мала и некомфорна базена! Ко је за то крив, пливачи сигурно не!
Критика или пресуда
Врло често смо на овом месту писали о слабим или необјективним судијама.
Сви клубови Партизана увек су пружали пуну подршку судијској организацији, иако су често били драстично нису имали ни подршку свих оних који су за то били позвани.
Најдрастичнији примери били су у боксу и фудбалу. Још добро се сећамо када су судије очигледно оштетиле наше фудбалере у Загребу и Скопљу у јесењем делу првенства.
Клуб је тада реаговао веома коректно, а штампа томе није дала неки публицитет. Ми сматрамо да је то тако исправно.
У последње време има доста супротних примера. Судија Вујец је већ неколико дана главна тема фудбалских рубрика. Он је судио слабо, али није судио необјективно. Бојимо се да се у тим критикама сада претерује и да се на тај начин не помаже судијској организацији да реши своје нимало лаке проблеме.
Није ли баш тај начин третирања судијског питања тенденциозан. Тешко се може отети утиску да та кампања није уперена индиректно против Партизана. Можда се симпатизери до сада фаворизованих и привилегованих клубова тешко мире са чињеницом да те привилегије све више нестају и да се све мање може очекивати помоћ „са стране“.
Не заборавимо да један недовољно искусан али објективан судија има шансе да постане добар арбитар, али један рутинирани а необјективан — никада.
Зато бисмо желели да критике и критички прилаз буду увек исти, а судије објективне. Партизан ће увек помоћи да се то и оствари.
Притисци!
У последње време постало је модерно да се на разне начине врше притисци на спортске форуме, судије и јавно мњење.
Ти притисци се врше стварањем афера, кампањама преко штампе, позивањем на ТВ снимке и „отвореним писмима“!
Када су ти јавни протести — притисци — неконтролисани, када се негира све и свашта (а то је, на жалост, најчешће), онда је јасно да такве тенденције нису конструктивне. Иза тога се крију клупски интереси и жеља да се дискредитују појединци, клуб или чак и форуми.
Није наше да оцењујемо конструктивност „отвореног писма“ Југопластике. Али нам је, ипак, чини, а то је већ много пута констатовано — да је кошарка наш најуспешнији спорт! Сијасет светских, олимпијских, европских и балканских медаља то потврђује.
КСЈ је увек био далеко од афера.
И како сад тумачити замерке руководству КСЈ што је после победе наших кошаркаша над Работничким, извршило церемонијал проглашења новог шампиона? Није нам јасно кад би то иначе требало урадити?
Питање „ко је и зашто одредио да Партизан представља репрезентацију Југославије па Балканским играма…“ је депласирано. У нашој демократској спортској организацији, која је конституисана на делегатском принципу, веома је јасно ко је то искључиво могао учинити. Исто тако је јасно да су ту своју обавезу кошаркаши Партизана веома успешно извршили: Освојили су прво место!
Сигурно је да и у кошаркашкој организацији има и слабости. Треба на њих указати. Само на правом месту и са правим аргументима. Пут који је изабрала Југопластика сигурно није прави.