У претходна три наставка ове наше серије изложили смо читаоцима да је једна од великих традиција ФК Партизана било перманентно регрутовање вансеријских играча на појединим местима у тиму. Па смо закључили да се наш „црно-бели“ клуб „специјализовао“ у одгајању врсних „штопера“, сјајних центарфорова и још бољих крилних халфова које је током минуле деценије подарио нашем репрезентативном фудбалу, па и најјачим европским селекцијама!
Не мања традиција екипе са Стадиона ЈНА је било школовање изузетних играча и на осталим местима у тиму, па се тако може са сигурношћу тврдити да је ФК Партизан у минулих 30 година, поред комшије са Ауто-команде, био најраскошнији расадник фудбалера репрезентативних квалитета у послератном југословенском фудбалу. Нећемо претерати ако кажемо да су црно-бели фудбалери екстракласног формата представљачи у том раздобљу готово по правилу окосницу најразноврснијих националних селекција, чак европских па и — светских!
Десетине и стотине пионира и јуниора који су прошли кроз црно-белу фудбалску школу Иљеша Шпица, Флоријана Матекала, Ћирића, Михајловића, Симоновског, Бобека, Калоперовића, Вилотића и других мање или више знаних предавача на катедри ове високе школе облачили су безброј пута мајице разних омладинских селекција Југославије. Било је тренутака (рецимо у јуниорском узрасту легендарних „беба“) када су свих једанаест дресова омладинске репрезентације носили искључиво црно-бели дечаци!
Исти случај је био и са изабраним тимовима младе олимпијске и Б репрезентације Југославије, у којима су такође редовно доминирали васпитаници наше фудбалске школе. Ипак најимпресивније делује податак који каже да су дрес најјаче фудбалске гарнитуре Југославије (тзв. А репрезентације) током минулих 30 година облачила ни мање ни више него 67 фудбалера ФК Партизана!
Међутим, круну свега представља један други податак. Наиме, европски селектори су се 1953. године морали да обрате „за помоћ“ такође нашем клубу. У историјском мечу Енглеска — Континент, који је те године одигран пред пре пуним Вемблијем, боје нашег континента бранила су чак два играча Партизана: лево крило БРАНКО ЗЕБЕЦ и десни халф ЗЛАТКО ЧАЈКОВСКИ.
И коначно највише признање: у пријатељском мечу екипе тадашњег првака света, Енглеске, против изабране селекције састављене од најбољих фудбалера са свих пет континената (који је званично крштен: Енглеска — Свет), међу „космичким“ стативама нашао се и један црно-бели играч — наш вратар МИЛУТИН ШОШКИЋ. Да част и слава буду већи тај задатак је преузео у другом полувремену од највећег светског голмана свих времена ЛАВА ЈАШИНА који је чувао капију екипе Света у првом делу утакмице!
Овај текст треба схватити као увертиру у једну нову серију натписа коју ћемо почети да објављујемо од следећег броја. Под наднасловом „Гарда која је отишла“ она ће вам сукцесивно, из броја у број, представљати по једног из плејаде фудбалских великана који су у протекле три деценије регрутовани из наше црно-беле фудбалске школе. Серијом ће бити обухваћени они који су стекли највиша официјелна признања; само они фудбалери Партизана који су у државном дресу прославили „Златни“ и „сребрни јубилеј“ у националном дресу (дакле, који су одиграли 50 или 25 игара у мајици најдражих боја). При том ћемо се стриктно држати одређеног редоследа. Почећемо с двојицом највећих — Бобеком и Милутиновићем — које, без обзира на сва званична и незванична одличја писац ових редова сматра најсуптилнијим „уметницима лопте“ које је Партизан икада имао да би наставили с портретима репрезентанта света Милутина Шошкића и „континенталаца“ Зебеца и Чајковског, а завршили ликовима „златних“ и „сребрних“ Партизанових момака!