Свемир Ђорђић и Благоје Истатов о каријери, Партизану, иностранству…
У овој лудој трци са временом многи нам догађаји промакну незапажено, а не би требало тако да буде, па нигде, или готово нигде није забележено да је Свемир Ђорђић недавно и 400-ти пут обукао црно бели дрес.
На терену — ћудљив, ван терена смирен, интелигентан, духовит младић. А, догађало се да до делиријума одушевљења доведе гледалиште. Нека она прича из Лас Палмаса буде илустрација…
Играо је Партизан против Пењарола, а Свемир Ђорђић са 35 метара „закуцао“ лопту у ракље, била му је то, ваљда, игра живота, низао је противнике, дрибловао, шутирао… По завршетку меча играчи Пењарола начинили су шпалир мајстору (Ђорђић), а одушевљени гледаоци бацали јастучиће за седење. Фудбалер веће признање не може да добије.
Али, у његовој фудбалској причи остало је нешто недоречено, иако фудбалер великог потенцијала, увек је био између клупе и стандардног тима. Мајсторство му је признавано, а третиран је као — калфа!
— Не знам зашто је тако — прича Ђорђић. — Увек су тренери говорили да имам потез више, фудбал, међутим, нисам схватао као играрију, знам добро да од њега живим и покушавао сам увек да будем на тренингу и утакмицама — професионалац.
Данас је само резерва. Прошле године се вратио из ЈНА и одмах је убачен у ватру прволигашких мечева.
— Помагао сам колико сам могао, а били смо, чини ми се, у тешкој ситуацији. Борили смо се за опстанак. Ту је, мислим, почетак мог краја, јер сам обукао дрес одмах по скидању униформе. Сагорео сам, да кажем „експлоатисао“ се до краја. Јесенас, на старту новог првенства, нисам играо како могу и преселио се на клупу.
Говори смирено, без жучи, реално сагледава ситуацију, па хоће да каже и ово…
— Мојим друговима сад иде одлично. У прилици смо да после много посних година опет освојимо прво место. Било би заиста неколегијално да се бусам у прса, да подсећам на оне дане кад сам био стандардни првотимац. Кренуло је добро, и на клупи сам, а не љутим се због тога. Наравно, тренирам савесно, увек сам при руци тренеру, кад ми се укаже шанса, покушавам да дам пун удео.
— Ђорђићу, чинили вам се да нисте постигли колико можете, да сте, ипак, остали недоречен таленат?
— Нисам незадовољан својом каријером. Одиграо сам више добрих мечева, 400 пута био првотимац. Па ипак, чини ми се да нисам у потпуности доказао свој таленат, нисам пружао онолико колико стварно могу. Био бих неправедан и према клубу и према друговима кад бих сваљивао кривицу на њих, или неког другог. Свако је ковач своје среће, што моја каријера није блиставија, крив је — Свемир Ђорђић!
Овако говоре прави спортисти, а „Свема“ је управо то.
— Питају ме где ћу у јуну: Не знам ни ја. Имам неке понуде, извесно је само да ћу каријеру наставити у иностранству. Волео бих да то буде у Шпанији, одговара ми та клима, игра, људи. Видећемо. Радовао бих се, највише на свету, да Партизан пре мог одласка постане првак, био би диван и дирљив шампионски опроштај са клубом, друговима, тренерима.
И Благоје Истатов је, као, и Свемир Ђорђић, дошао са репутацијом најбољег друголигашког голмана. И његове игре су биле успешне, али и он се није у потпуности доказао.
— Тај утисак је тачан — говори корпулентна добричина, човек који по много чему подсећа на легендарног Николетину Бурсаћа, јер је стасит, крупан, мушких црта, а опет емотиван, доброћудан. — Нисам задовољан оним што сам пружио у Партизану, мада бих могао да за то нађем оправдање. Основни је, ипак, тај да је у време кад сам бранио, одбрана играла слабије. Касније, код Мирка Дамјановића, веома се мало радило са мном!
И он је у Шпанији блистао, његове одбране против Црвене звезде дуго ће бити памћене, интересантно је, такође, да ни Истатов, као ни Ђорђић, не говори љутито, не криви друге.
— И срећа ми је мало окренула леђа, а то је, признаћете, важан фактор. И још нешто: породица ми је била у Струмици (супруга и двоје деце) и то ме спутавало да покажем све своје квалитете.
Летос је у Хумску 1 стигао Радмило Иванчевић и стао међу стативе, Истатов је само резерва, али он се не љути.
— Радмило брани добро и — нека носи дрес са бројем 1. Желим му много више среће и успеха него што сам ја имао. Волео бих, као што рече Ђорђић, да и мој растанак са клубом буде у време шампионског славља. Имамо шансу.
И Благоје Истатов ће покушати у јуну да пронађе клуб у иностранству, прописи му то дозвољавају, Партизан му је дао са гласност.
Тако двојица одличних фудбалера, добрих момака, коректних колега вероватно одлазе из Партизана. Обојица тврде да ће им време проведено у Хумској 1, остати заувек у лепом сећању.