Асови навијачима
Све је већ добро познато. Телевизија се побринула да ту немилу сцену пријатељи спорта што дуже сачувају иза чела. Један моћник са Телевизије Београд — на жалост, некада и сам кошаркаш — инсистирао да се то у току вечери понавља неколико пута. Преко Далипагића, Латифића и мене појединци су желели да нашкоде Партизану. Смета им што смо велики клуб, што и ове године најозбиљније идемо да поновимо прошлогодишњи успех. Они не знају да смо најјачи кад нас неко угрози споља. И могу да кажем: у невољи смо јединствени! Никад наши односи нису били бољи. Троструким амбицијама борићемо се за титулу.
Морам да признам да сам погрешио што сам ошамарио младог Николића. Жао ми је, и кајем се, Једноставно: отказала ми је кочница! И чим сам то учинио схватио сам да нисам победио себе у једном тешком тренутку. Јер, за сваког спортисту најнижи пад је управо онда кад је крај меча а победа припада противнику. Тада су нам потребни нерви као челичне сајле.
Хтео бих да ово не звучи као правдање, али да пријатељима Партизана објасним себе изнутра, моје психолошко стање. Дуго сам повређен. Више од 60 дана лежао сам, обилазио болнице, лечио се и патио што моји другови бију битке без мене. Морао сам да путујем у Бугарску, на првенство Балкана. Прекинуо сам лечење, натеран сам да играм одлучујућу утакмицу против Бугара. Незалечен, дао сам и више него што сам мислио да могу. Убедљиво смо тријумфовали. То ме је вратило две недеље уназад. И шта бива: уместо да играм за свој клуб, морао сам да наставим лечење, јер се повреда погоршала. Без тренинга, довољно физичке припремљености и праве форме наступио сам против БЕКА.
И оног тренутка кад сам ушао у игру чуо сам како тренер БЕКА довикује мом директном чувару: „Уђи му коленом!“ То је значило да је млади играч требало да гађа моје повређено место: мишић на бутини. Морао сам да мислим на то, да играм и да се чувам. Наравно, и све време да контролишем свој темперамент, нерве и импулсивност. И успевао сам све до оног кобног тренутка. Погрешио сам. Али како су телевизија и један део штампе оценили тај мој испад изненађен сам. И питам се: зар су ти људи све тако брзо заборавили што сам дао за југословенску кошарку. Кад сам постигао онај одлучујући кош против СССР и донео титулу европског првака о мени се пет пута мање писало него ових дана кад сам начинио прекршај. Ја и моји другови само смо доказали да нисмо никакви надљуди већ обични, грешни смртници. Зар се због једног преступа може анулирати све оно што један спортиста годинама гради?! Оно што вређа мене, и све људе у клубу, и навијаче, то је она осветничка интонација у штампи. И сад се питам шта ти људи хоће! Још не знам како ћу бити кажњен док ово пишем. Али, једно знам: у нашем правосуђу осуда увек тежи ресоцијализацији преступника и у много тежим случајевима него што је овај. Али, осећам да би појединци хтели да ми се свете. Мени, Партизану, нашим навијачима…
Кад сам после Балканијаде лежао нико из Кошаркашког савеза Југославије није дошао да ме обиђе. Сад би многи хтели да ми одрубе главу. У предимензионираном публицитету око овог случаја било је мање добре воље, а више сензационализма. Сад сам сагледао како изгледа наличје славе. И могу боље да разумем како су се осећали Стекић, Вера Николић и сви они асови који су изневерили очекивање јавности. Каква је то немилост!
Проћи ће и све ово. Једва чекам да се вратим на терен између кошева; да кажем да сам се са собом унутра разрачунао. Кочнице ми више неће попустити. То ми неће бити тешко. То ћу бити ја, а оно што сам учинио био је онај други Кића, кога не волим ни ја, ни ви, моји драги навијачи. Сад сам с вама на трибинама. Видим колико је то тешко. Више бих волео да одиграм три утакмице против „Звезде“, него још једну да гледам. Сад и вас боље разумем.
Надам се и ви мене.