Велики писац Иво Андрић био је пријатељ спорта. Највише је волео кошарку. Једном је о вољеном спорту написао и ове редове: „… А сваки појединац тежи да се цео претвори не у игру, не у кошарку, него у кош, у погодак, у безобзиран, го успех који на крају крајева губи сваки смисао, јер прогута човека и све што је људско у њему и око њега.“
Тако је мудри писац аналитички пришао кошарци и играчима објашњавајући њихова унутрашња стања, амбиције, нагоне, жудње…
Још су свежа наша сећања на ону ружну завршну сцену утакмице БЕКО — Партизан. О томе је већ доста речено. Чак и превише! Од тројице учесника у тим неспортским манифестацијама само је Дражен Далипагић ослобођен сваке одговорности, јер је у самоодбрани ударио цивила коме је место на трибинама а не у борилишту.
Без Кићановића и Латифића Партизан је наступио у великом дербију. После седам узастопних победа у првенству изгледало је да ће најзад присталице Црвене звезде моћи да се радују. Објективно, све је било на страни нашег традиционалног ривала.
Кошаркаш „црно-белих“ и њихов тренер Жеравица нису тако мислили. Одбацивали су свако истицање беле заставе, напротив, Жеравица је био врло одређен: „На овој невољи ми ћемо градити своје спортске амбиције у дербију. Тек ће се видети колико је снага Партизана кад смо без Кићановића и Латифића. Многи ће бити изненађени.“
Велики кошаркашки стратег био је у праву. За нас су млади Петровић и Марић били право откровење. У велике моћи Душана Керкеза никад нисмо сумњали, док је Тодорићев потенцијал и шире познат. Па, ипак, један играчки горостас — Дражен Далипагић — надвисио је све актере. Чак су у његовој сенци били маестрални Славнић, одлични Керкез, даровити Петровић, Капичић, Тодорић и сви остали.
Декор Далипагићеве игре био је импресиван за милионски аудиториј ТВ гледалаца и све нас у дворани. Сви ти дивни и стасити момци између кошева деловали су нам тог поподнева као да су деца једног живота. Једино нам се чинило да је Далипагић „ванземаљски“. Као да је сам антички бог дошао међу кошеве! Играо је за уживање, славу, освету, инат, навијаче… Као да је хтео да буде отеловљење оне Андрићеве тврдње „да се претворио у кош, погодак“.
Као кошаркаш Праја је истовремено и романтик и реалист. Кад га фаулирају, руше и на недозвољен начин заустављају нека љиљанска смерност јавља се у њему: разуме противника, мири се са грубошћу, пружа руку, прашта… А после тога у њему се буди реалист: немилостиво и незаустављиво пуни противнички кош.
Зоран Славнић шири руке: „Праја је незаустављив као лавина!“ Други спортиста — џентлмен из ривалског табора — Драган Капичић — отмено признаје: „Све барикаде падају пред Прајом!“
У колективном спорту тешко је рећи да је један човек одлучио утакмицу. Па, ипак, и то се догађа. Колико смо пута тако нешто признали Ћосићу, Кићановићу, Славнићу, Шолману … последњи дерби био је у знаку Далипагића.
Пре утакмице Праја је горео од жеље да игром збрише оно ружно сећање од пре недељу дана; хтео је да нам освежи сећање на њега, великог кошаркашког мајстора, борца и коректног спортисту. И у најтежим околностима постигао је највише! То могу само изузетни играчи. У њему је тако суверена била жеља за победом. Признао нам је да је играо за Кићу и Латифу, за своја два друга без којих се морала остварити победа.
Пре утакмице присталице Партизана са зебњом у срцу питали су се: хоће ли камила проћи кроз малено уво? Прошла је!
Праја је унео радост у наша срца!