Анатомија једног инцидента: Немили догађај после утакмице БЕКО — Партизан предимензиониран — Погрешили су наши асови — Зар смо тако брзо заборавили све оно што су дали југословенском спорту
Има нечег суровог у нашем балканском менталитету; гајимо и стварамо у својој средини спортске идоле („олимпијце“, како их је назвао социолог-културе Едгар Морен, односно људе који стижу до Олимпа), мазимо их и заливамо медовином, хиљаде младих се идентификује с њима у периоду тражења суштине, личности… А потајно, као да једва чекамо да дојучерашње „људе са насловне стране“ (Џајиће, Кићановиће, Стекиће, Далипагиће, Вере Николић, Парлове, Ћосиће…) видимо у блату, да их гурнемо ниже — да не буду изнад нас… И тако, градимо и рушимо, волимо и мрзимо у исто време; поносимо се и завидимо људима који су окусили слатку и бљутаву реч у исто време: слава. Докле ће тако ићи? Можда све до оног дана кад култура буде испред стандарда.
Капитен Латифић
Догађаји после утакмице ОКК Беко — Партизан подигли су прашину која се још увек није слегла. Овај текст, треба то одмах напоменути, нема претензије да брани поступке Кићановића, Латифића или Далипагића. Понекад у животу треба и прогутати нешто, бити изнад ситног провоцирања, псовки, малих спортских пакости. Поменута тројица то нису могла и верујемо да им је одмах после инцидента, кад су емоције спласнуле, било јасно да се тим путем ништа не доказује. Али, овај догађај избацио је у први план и неке друге „стране медаље“, нешто из чега ће само интелигентни извући поуку.
„Своје играче не желим преко штампе да оправдавам, нити да налазим кривце, јер се све видело посредством тв-екрана“, каже о поменутим догађајима тренер Ранко Жеравица. „Међутим, поразило ме је писање великог дела штампе о том „инциденту“ како кажу, јер је читавом случају дата боја коју нема, предимензиониран је! Пало је у штампи много тешких и увредљивих речи („… доказао да зна да се уличарски туче““ за Латифића, „туча каква се не памти па кошаркашким теренима“…) Да узмемо само пример Латифића, да не говоримо о репрезентативцима Кићановићу и Далипагићу пошто се зна шта су они дали нашој кошарци. О Горану Латифићу, изузетном човеку и спортисти, веома мало речи је утрошено у штампи док је низао успехе: био репрезентативац, дугогодишњи је члан Савеза комуниста, четири године је капитен тима изабран од играча, студент трећег степена економије и тако даље. За све то време о њему као позитивном примеру мало је писано, али одједном после меча са ОКК Беком о њему се говори са ниподаштавањем…
„И људи са телевизије“, наставља Ранко, „уместо да понављају догађаје после утакмице, боље је да су то време уступили каквом позитивном примеру, каквих је много. Овако, треба знати да Кићу и Прају опонаша на хиљаде дечака у свему и да ће неко од тих младих људи наћи нешто позитивно и у ударању… Ја све то о Латифићу посматрам и са те стране.“
Ефекат казни
„Овај случај није унео немир у наше редове“, каже на крају Жеравица. „Ми разговарамо о свему и ту се превасходно чује реч играча. Мислим да је овај ексцес требало да донесе виновницима условне казне, не зато што нису заслужили друге, већ што се досадашња пракса условног кажњавања показала позитивном. Ако се не варам, прошле сезоне Плећаш је био условно кажњен и касније је био врло примеран, чак и позитиван у том погледу.“
Далипагићев случај има и „предисторију“.
„Још док је био активан играч Ђуровић је имао нешто против мене“, прича Праја. „На утакмици са Беком, седео је у првом реду и све време ми упућивао најпогрдније псовке, које не приличе никоме, а посебно не учитељу дечака од десетак или више година. После меча он није ушао да смирује играче оба тима, како је написано у неким листовима, већ да се разрачунава. Наишао сам на њега у тој гужви, поново ме је у разговору опсовао и … остало сте видели. Но, поред свега, свестан сам да нисам смео то да учиним“, прича Праја, који иначе важи за једног од најпримернијих играча лиге, психофизички јаку личност која тешко губи „кормило из руку“.
Тако, дигло се и претерано прашине око читавог „случаја“, а лако се могао и спречити: да су судије на време заштитиле Кићановића.
„Постоје арбитри који желе да заштите репрезентативце у игри“, прича Праја, „а има и оних других, који желе неку своју „судијску истину“ и право да искажу баш на најбољим играчима. Мене лично, да не помињем лоше примере, свиђа се суђење Јакшића, Ченгића, Белегуа, некад Белошевића…“
Последњи догађаји покренули су низ тема о којима би требало размишљати. Понешто и мењати. Није све у кажњавању играча. Већ и ово што су ови млади људи доживели и чему су ових дана били изложени — довољна је казна за њих.