Рећи оно што је већ речено и уверити људе да то први чују… у томе је вештина писања. Оживети најсвежије утиске и поновити ону пријатну истину: да је Партизан у првој утакмицу Купа шампиона Европе био — истински шампион, значи осећати се сигурним, као да је све већ решено. А није. То осећамо тек сад, са сваким новим даном и сатом који нас приближава дрезденској утакмици.
У мечевима између великих екипа предност од 2:0 је заиста огромна. Њу су прижељкивали Партизанови стручњаци и играчи. Јер: почети нову утакмицу и водити, са два гола осокољује, чак ствара појачано самоуверење потенцира…
На београдској утакмици између фудбалских првака Југославије и ДР Немачке све предности су биле на нашој страни. Можда не би ни требало стрепити за реванш, јер у фудбалу није лако дати три гола и при томе не примити ниједан.
Пре две године, један други Динамо (кијевски) дошао је у Београд са предношћу од три гола. Ми смо потајно прижељкивали чудо. Чудо се није догодило. Блохињ и другови су умели да искористе нашу отворену, нападачку, на моменте чак и безглаву игру, да би нам на најједноставнији начин давали голове.
Паметни уче на искуству. Свом и туђем. Можда бисмо и ми у Дрездену требало да играмо на ту карту: на грешку противника који ће јуришати. То ће бити велика предност за југословенског шампиона. Партизан ће у Дрездену морати да се брани. Не зато што то желе Младинић и Миладиновић, већ просто зато што ће противник нападати у таласима. Немци ће желети да што пре постигну гол, да смање и анулирају предност Југословена.
При томе ће и они широко отворити пут према своме голу. То би Сантрач, Завишић, Прекази или Грубјешић могли да искористе, Не сумњамо у то да ће план игре „црно-белих“ водити рачуна и о томе да се не одбрани само београдски резултат, већ и да се постигне гол у гостима.
Па и поред свега, не можемо се осећати мирним уочи великог реванша. Нека присећања нас притискају. Прашка Старта је дошла у Београд са предношћу од три гола (4:1) али је Партизан тријумфовао (5:0); Црвена звезда је са истим резултатом одлетела на реванш у Атину и Миљанић је већ видео своје играче у финалу на Вемблију, па се онда догодило оно од чега у фудбалу нико није имун.
Нада и страх су нераздвојни: нема страха без наде, нити наде без страха. Присталице „црно-белих“ се надају и стрепе. Противник је жилав, изванредно физички припремљен, јак у дуелима, лукав, препреден у триковима, оштар, па и груб. Стојковићу и осталима неће бити лако у Дрездену. Они ће морати да се боре не само са играчима ривалског тима већ и против гледалишта, па, можда, и самих судија.
У фудбалу постоји једна овештала истина; кад се улази у одлучујући бој онда треба бити начисто са собом и са својом храброшћу. Јер, постоји непријатељи који су у нама — наш кукавичлук и комплекси! У Дрездену ће се, као и пре 12 година у Манчестеру, водити рат, биће то битка прса у прса; само они који нису достојни својих предака не треба да истрче на терен. Нама ће тако бити потребна разборитост али и — срце.
Ми смо народ који не узмиче. Нисмо заборавили да се наша браћа и очеви нису предали ни онда „када је било десет на једног“. То је баш ова генерација фудбалера учила у историји.
Сад од њих очекујемо да развију своје воље за моћи на великој позорници европског фудбала!