Још једном о Младинићевој оставци: Партизан је био и остаје клуб великог формата и шампионске моћи

Оставка А. Младинића изазвала је у нашој спортској јавности неуобичајене реакције и коментаре. Што је посебно симптоматично, у највећем броју коментара једнострано су интерпретирани узроци ове „демисије“ и то претежно на штету угледа ЈСД „Партизан“. Уверени смо да не претерујемо ако кажемо да је многима овај „случај“ послужио да покажу колико су „принципијелни“ у свом односу према спортском друштву.

Не, намеравамо да полемишемо са таквима који нас чекају на „кривинама“, који живе у лажном уверењу да су савест нашег спорта и по том основу позвани да нам читају лекције о спортској етици и о интересу југословенског спорта уопште. Једноставно, осећамо дужност према нашим навијачима и пријатељима да дамо нека објашњења како би могли објективно судити о свему што се дешава у спортском колективу за који су емотивно везани, „Случај“ А. Младинића овом приликом узимамо не ради тога што би био у нашем фудбалу нешто до сада невиђено, или што би се радило о бољки карактеристичној само за наш фудбалски клуб, како нам је узгред речено, тенденциозно покушао импутирати уредник ТВ емисије „Индирект“ Марко Марковић, стављајући се a priori на страну личности, на штету колегијалних самоуправних органа и тела нашег фудбалског клуба.

Младинић је хтео да оде

За нас је Младинићев случај практично скинут с дневног реда. Овај признати и неоспоравани стручњак је једноставно /хтео/, а не /морао/ да оде из „Партизана“. Зашто? — то је питање за себе. Из суштине мотива и узрока неминован је закључак да се Младинић једноставно понео као што су се понашали многи професионални фудбалски тренери пре њега. И то не само у ФК „Партизану“.

Далеко би нас одвело када бисмо набрајали све примере флуктуације тренерске „радне снаге“ из клуба у клуб. За саму појаву опште сеобе тренера и њиховог релативног кратког радног века у једној средини уопште није важно ко је — клуб или тренер — иницијатор раскида међусобних обавеза.

Чињеница је да је за један број људи из ове струке само проблем како се убацити у велики клуб, односно како стећи репутацију тренера клуба у којем се, по логици концентрације квалитета играча, не може доживети дебакл. Све друго, рекло би се, иде само од себе: слава, репутација, публицитет у јавности, новац… Што је посебно интересантно — супротно свим друштвеним критеријима и моралним принципима, њихов улог је често у потпуној несразмери са оним што од друштва добијају. Јер, бити награђен за свој рад за 7—8 пута више од националног просека, примати месечно и више милиона старих динара, бити неупоредиво испред најбоље плаћених категорија грађана, ваљда претпоставља и одговарајући степен друштвене одговорности, како оних који су за свој рад тако неуобичајено награђени, тако и оних који њихов рад вреднују. У противном све се претвара у анахронизам и фарсу и неспојиво је не само са позитивним правним регулама, већ и са елементарним моралним нормама.

Ваља признати — у спорту, посебно када је о фудбалу реч, данас је тешко, или боље речено незахвално бити „пуританац“. Али то никако не може бити изговор било коме ко ради у спорту да се не бори за чистоћу односа и у овој изузетно значајној области друштвеног живота. Друштвено је неприхватљиво, а у односу на милионе поклоника спорта чак и увредљиво, толерисати двојни морал оних спортских радника којима се даје поверење да обављају јавне функције.

Случај дојучерашњег шефа стручног штаба нашег фудбалског клуба, који се јавно куне у верност нашим навијачима и приврженост младићима којима је био учитељ, а коме све ово не смета да у јеку такмичарске сезоне свима окрене леђа — само је пример и разлог више да се запитамо „коме, заправо, звона звоне“!?

Изузетан, а по многима и један од најбољих фудбалских тренера у нашој земљи, А. Младинић нас је још једном, по ко зна који пут већ приморао да се запитамо: докле ће појединци у нашем врхунском спорту манипулисати са поверењем које им је од стране друштва указано. При томе ваља нагласити — овај случај је само последица многих нерешених питања у нашем спорту, и, што је посебно забрињавајуће — очигледног заостајања нашег самоуправног престројавања у овој друштвеној делатности.

Нема ненадокнадивих тренера

Очевици смо да се појединим функционерима у нашем фудбалу даје изузетан јавни публицитет. Приписују им се многа својства и заслуге. Њихове личности се уздижу до култа. Захваљујући публицитету постепено се претварају у величине не само по себи већ и за себе. Спортисти, младићи који стварају и уз које су у свакој њиховој борби стотине хиљада и милиона наших радних људи и грађана, као да су у њиховим рукама само „оруђе за рад“, средство помоћу којег се стичу новац и углед у друштву.

Нико разуман није против тога да се рад и заслуге награђују и новцем и друштвеним признањем. Али, исто тако је недопустиво да се злоупотребљава друштвено поверење, да се лични интерес ставља изнад друштвеног.

Када констатујемо да је А. Младинић хтео, а не морао да оде из нашег фудбалског клуба — а то је право стање ствари — морамо признати једно: дилеме које су његовим поступком изазване не би уопште биле дилеме, не би биле „шокантне“, да су у нашој фудбалској организацији до краја развијени и изграђени односи самоуправљања. Преведено на језик праксе то значи да одлазак једне личности не би имао никакав привид кризе да су све структуре клуба — играчи, стручњаци, радна заједница, председништво, извршни одбор и, посебно, комунисти — континуирано деловали као колективни субјекти одлучивања о свим битним питањима значајним за живот и рад једне тако велике спортске организације као што је ФК „Партизан“.

Мада су у ЈСД „Партизан“, што значи и у нашем фудбалском клубу — ово можемо слободно тврдити — створене све битне претпоставке за самоуправно понашање свих субјеката, илузија би било веровати да су све наведене структуре и де факто, тиме што постоје, производ самоуправне праксе. Да би у свакој одлуци и сваком поступку од значаја за клуб, на одговарајући начин био присутан стварни интерес колектива, услов је да су све структуре клуба доведене у активан однос у креирању политике. Само у том случају појединац може доћи до пуног изражаја, а да при том не падне у искушење која у себи крију фетиш „власти“ и славе. Ово се подједнако односи на спортске стручњаке када делују изван својих уско стручних задужења, као и на појединце који раде у извршним органима клуба.

У сваком случају и у било ком облику — лидерство је неспојиво са руковођењем У систему социјалистичког самоуправљања.

Нема места скептицизму

Смена у стручном штабу фудбалског клуба је извршена. Остали смо без једног вансеријског стручњака. Међутим, и поред ове, за све нас непријатне чињенице, нема места скептицизму. Гаранцију за нове успехе видимо пре свега у младићима који носе црно-беле дресове, без којих се ни до сада нису могли замислити наши успеси. Тврдњу да је нашим фудбалерима место у врху југословенског фудбала, заснивамо, пре свега на чињеници да су у питању играчи који су у последње три године два пута заслужено понели наслов најбољих у земљи.

Ма колико стајала истина да имамо у просеку најмлађи тим у првој лиги, па за толико и мање искусну екипу, не заборавимо да се у основи ради о играчима који су се већ доказали. Довољно је навести податак да и у садашњем такмичарском погону игра 7 до 8 играча који су освојили шампионску титулу пре две године (Ђуровић, Козић, Стојковић, Трифуновић, Куновац, Прекази, Ђорђевић, А. Тодоровић), да су у међувремену у наше редове дошли изврсни Павковић и Сантрач, и, најзад, да су своју даровитост већ потврдили Клинчарски, Варга, Живковић, Јовић, Лазичић, Арсеновић и Ковачевић!

Нема разлога, такође, да не верујемо у нови стручни штаб са искусним Матекалом на челу. Не само што су у питању људи чије је целокупно биће саздано од Партизановог ткива, већ се одиста ради о комплетним личностима за које, што је посебно, не постоје тајне фудбалске игре. Додамо ли свему овоме несаломиву армију наших навијача и пријатеља, са поуздањем можемо тврдити — „Партизан“ ће и сутра бити оно што је до јуче био: екипа великог формата и великих могућности.