„Округли сто“ „Партизановог весника“: Имамо генерацију младу, талентовану и радну
Одлазак А. Младинића, нови стручни штаб и перспективе фудбалског клуба била су главна питања наших читалаца збуњених пљуском изјава које су замагљивале видике својим противуречностима.
Управо та питања поставила је редакција нашег листа представницима фудбалског клуба Партизан: Николи Лекићу председнику Председништва, Љуби Поткоњаку, Председнику ИО, Сави Мандићу, члану Председништва, Флоријану Матекалу, новом шефу Стручног штаба, тренерима Алекси Атанацковићу, Владимиру Ковачевићу, Милутину Шошкићу и капитену Ненаду Стојковићу. „Округлом столу“ присуствовала је већа група чланова разних тела, представници Клубова пријатеља Партизана, играчи и тренери.
Петнаест дана живели смо у рашомонском недоумицама. Што је било више изјава а било их је у неизмерним количинама — све је било мање јасно зашто Анте Младинић одлази из „Партизана“. Увек на расположењу на мети новинара, Младинић је био цитиран више но неки други тренер за цео свој век. Толико су наводили „његове речи“ да је он сам у две прилике изјавио пред форумима ФК „Партизана“, како је често, пречесто погрешно навођен.
После многобројних писама и телефонских позива редакцији о томе „шта је било и шта ће бити“ „Весник“ је одржао са представницима фудбалског клуба разговор за округлим столом. Три питања су била на дневном реду:
- Зашто је Младинић у ствари отишао?
- Како се стручни штаб организовао?
- Каквим снагама располажемо и шта очекујемо?
Анте Младинић је за пет година — од мало познатог учитеља омладинских селекција — постао најпопуларнији тренер. Успеси са репрезентацијом, па спектакуларна оставка са ореолом отпора поема Фудбалском савезу, метеорски успон са „Партизаном“ и пад у јесен 1978. зачињен једном неочекиваном оставком овога пута мање романтичном образложеном од оне прве. Сада када су стишане буре, узвитлане много више у штампи и ТВ него у „Партизану“ питамо председника фудбалског клуба генерала Николу Лекића о правим узроцима Младинићевог одласка.
— Намерно не узимам у обзир све „изјаве“ које су се појавиле, и сматрам само веродостојним наводе из Младинићевог писма Председништву „Партизана“ и његове речи пред тим форумом. Младинић је навео два разлога за свој одлазак: здравствено стање, и немогућност да доведемо три врхунска играча.
Свом тренеру понудили смо пре свега лечење где он буде изабрао, уз присуство његове породице. Наиме случај повишеног крвног притиска Младинића по лекарском налазу представља лаку форму која је последица нервног стреса — дуготрајне напетости нажалост, неизбежне у тренерском послу. Није дакле била реч о тежем органском обољењу. Младинић нашу пријатељску понуду није прихватио.
У другој спорној тачки, у случају довођења тројице врхунских играча просто, није било могуће удовољити, захтеву, јер би клуб морао да се упусти у „трансакције“ супротне постојећим прописима и нашој чврстој одлуци да радимо све јавно и да не утонемо у каљугу „двоструког морала“.
Ипак, наставља председник Лекић, у „Партизан“ су дошла два врхунска играча Сантрач и Павковић. Успели смо да уз значајне жртве створимо оптималне услове за тренинг изградњом два нова терена. „Партизан“ ће имати први фудбалски терен од пластичне масе а реконструкцијом Стадиона ЈНА и пун спортски комфор.
Упркос тих услова и наших искрених настојања, Младинић — нама у клубу није давао друге разлоге и остао је при својој одлуци да оде из нашег клуба у марту 1979. године. Ми ћемо се са Младинићем растати уз поштовање и искрена другарска осећања које заслужује тренер и човек са којим смо се добро разумевали и са којим смо исписали једну достојанствену страницу у аналима нашег клуба.
Сава Мандић, члан Председништва и секретар саветовања комуниста ФК „Партизана“ изнео је своје гледиште о такозваној „кризи“ изазваној Младинићевим одласком.
„Одлазак Анте Младинића добио је размере „кризе“ само у новинарским текстовима; кризе у „Партизану није било. Популарност личности и клуба, Младинића и „Партизана“ има и пријатније али и мање пријатне стране. Мислим на пажњу, претерану пажњу штампе, РТВ. Упоредите два одласка тренера: Гојка Зеца и овај Младинића. Гојко Зец добија неку врсту отказа када је на службеном путу, на Светском првенству у Аргентини. Али Зец је тих човек, а новинари, ваљда зато што је лето пуно спортских догађаја, тај ћутљиви одлазак тихо испраћају.
У фудбалском клубу „„Партизан“ постигнути су крупни почетни резултати у самоуправном престројавању, делегатском организовању и идејно-васпитном раду. На оној много цитираној и коментарисаној седници „Партизана“, новинари су видели углавном „случај“ Младинића. У ствари тај скуп је, пре свега, био обележен отвореном самокритиком свих структура; односила се дакле и на рад функционера-аматера и на стручни штаб. Записник са те седнице лако би доказао да је ипак једнострано приказана у јавности и да је проблем тренера у очима извештача потпуно засенио конструктивне дискусије о друштвено-спортској проблематици. Пошто је клима у клубу сада смирена са задовољством могу да констатујем да је наш рад заснован на позитивној идејној основи, да су наши односи, мислим на односе између спортских радника и стручњака отворени и другарски. Лакоћа којом смо се, после потпуно неочекиваног потеза шефа стручног штаба престројили у ходу без потреса, без пукотина у нашим органима најбољи су доказ за то што тврдим: да имамо здрав дух у колективу.
Љуби Поткоњаку, председнику Извршног одбора поставили смо питање како је извршено „престројавање у ходу“.
„Одлазак Анте Младинића дошао је неочекивано, а његове разлоге тешко бисмо могли сматрати поткрепљење реалним чињеницама. Али људски, ми смо морали уважити такву одлуку којој је претходио наш искрен напор да нађемо другарско и спортско решење. Када је постало јасно да Младинић не жели даљу сарадњу морали смо се окренути сутрашњици јер смо пред својим савестима, пред пријатељима „Партизана“ и пред спортском јавношћу одговорни за континуитет клупског живота, и надам се, високих спортских резултата.
На челу Стручног штаба стоји искусни стручњак, учитељ генерација „Партизанових“ играча Флоријан Матекало. Он је био васпитач готово свих млађих тренера који данас раде у „Партизану“ Шошкића, Миладиновића, Ковачевића, Дамјановића, а био је шеф чак и Младинићу у „Хајдуку“. Тај наш стручни штаб и сам је млад али је већ сакупио значајна искуства. Не желим да будем рђаво схваћен, али овај штаб ће, за разлику од ранијег, радити изразито тимски и то ће бити његов прави квалитет. Ми ћемо у органима фудбалског клуба имати непрекидно пред очима да је наша екипа млада, толико млада да не би смела да буде беспоштедно бачена у битку за највиши пласман. Имамо стрпљења и имаћемо га јер смо сигурни у сутрашњицу овог тима. Уверени смо да ће и наши навијачи посведочити исто стрпљење за наш млади тим, а високи резултати, појавиће се уверен сам, чак и пре него што стручњаци опрезно прогнозирају.“
Шеф Стручног штаба Флоријан Матекало почео је свој монолог тиме што је констатовао да сваки тренер који започиње један посао обично говори све најбоље о својим сарадницима и играчима. Али, рекао је Матекало, „овога пута реч није о форми већ о дубоком уверењу које делим са целим стручним штабом. Ја нисам човек од много речи, покушаћу да будем човек од правог рада, па ћу казати само то да сам већ до сада врло успешно радио и у пуној сагласности дејствовао са својим младим сарадницима које знам готово из њихових дечачких дана. Такмичарска екипа коју данас имамо, то је екипа нада јер је изразито високог индивидуалног квалитета. Закључак о даљем правцу дејства је јасан: то је рад, али у атмосфери мирног развоја, без форсираних амбиција, без погубне журбе.“
Ненад Стојковић нови капитен тима имао је очигледну потребу да подржи Матекала. „Без вештачког оптимизма, пре ове нове етапе, желим да подржим уверење друга Матекала са два-три аргумента: тим којим располажемо врло је квалитетан, али је врло млад. Ми желимо а зато имамо и снагу воље, а верујем и таленат, да се афирмишемо кроз тим „Партизана“. Питање је међутим, колико ће трајати тај „период сазревања“. Он ће бити вероватно убрзан јер нас је ситуација, готово гурнула у озбиљну спортску одговорност. Али тај развој ће бити утолико бржи уколико буде мање притиска да буде брз.“
Ветеран Александар Атанацковић живео је са свим генерацијама „Партизана“ од дана његовог оснивања. Он ову генерацију сматра најраднијом коју је икада видео У „Партизану“, а видео их је све; она има оба основна предуслова за успех: таленат и радне навике — ови младићи одиста воле да тренирају“, каже Атанацковић.
Владимир Ковачевић, велики „пословођа“ „Партизановог“ тима од пре 15 година сматра да је „најважније да се установи — шта желимо у догледном периоду. Пласман… колико висок у првенству, у Купу: И раније, када је Младинић дошао — присећа се Ковачевић — речено је да ћемо се задовољити четвртим-петим местом на табели из истих разлога које и сада спомињемо: опасношћу од форсирања успеха. А онда је дошла шампионска шанса, борба за сваки бод. И шта се догодило? Запоставили смо сазревање, уигравање нових снага јер је у тој ситуацији изгледало исувише рискантно испробавати младе играче. А ти млади играчи ту се придружујем Матекаловој оцени — одиста су необично талентовани: у клубу данас игра равно једанаест омладинских репрезентативаца. То је обећање будућности и резултата које су достизале и раније велике „Партизанове“ екипе. Сад је потребно пре свега ослободити се притиска о јуришању на високо место — потребно је радити мирно, стручно и сложено.
Милутин Шошкић, велики „Шоле“, голман Партизана, репрезентације светског тима; у потпуности се слаже са Владицом Ковачевићем. „Наше начело мора да буде ради стрпљење, не само са нашим младим првим тимом већ и са свим младим селекцијама које нам осигуравају широк и богат избор играча за сутра… играча васпитаних у једној школи, „Партизановој“, као што је то био случај са мојом генерацијом. Ми смо после великих успеха, у „Партизану“, имали такорећи закономерне падове и то увек онда када смо опијени шампионским успесима заборављали да негујемо подмладак-шампионске јуниоре које ће заменити своје одрасле другове. Сматрам дакле да исту пажњу морамо да посветимо резервној армији младих колико и овом младом првом тиму; то је полиса осигурања за будућност без падова којих је нажалост било у нашој историји.
„Партизан“, који тако успешно креира самоуправљање, који паролу о јавности рада претвара у стварност, не може, не сме да заостане у стручном раду. Само оба фактора могу донети праве успехе.
Владимир Ковачевић, хтео је само да постави питање председнику Друштва: „Колико смо ми у стручном штабу (а зна се да позиција тренера уопште није баш најсигурнија) „сигурни“ ако публика и управа пожеле успехе за које објективно још нисмо спремни.
Никола Лекић, председник ФК одговорио је: „Ако ви стручњаци дате образложене процене, ако кажете Председништву и јавности „без штетног форсирања тима можемо да освојимо позицију између тог и тог места на табели“, онда ћемо вас подржати и ми, а чврсто сам уверен и наши пријатељи који имају праву спортску културу. Радите свој посао вредно и стручно, створите тим који ће играти часно и са залагањем, а наша ће вас публика подржати као што је то чинила и до сада. Партизанови пријатељи познају и осећају своју екипу и нису случајно заслужили назив не само најверније публике него и публике са правим и дубоким познавањем фудбалског спорта.
Омладински репрезентативци:
- Залад Раде, 1956.
- Никитовић Зоран, 1957.
- Варга Звонко, 1959.
- Живковић Звонко, 1959.
- Прекази Џевад, 1957.
- Ђуровић Борислав, 1952.
- Лазичић Влада, 1959.
- Стојковић Ненад, 1956.
- Миличић Звонко, 1959.
- Радовић Миодраг, 1957.
- Зулифић Зоран, 1961.