Једна неизвесност је прекинута: Најбољи играч „црно-белих“ није желео да поставља никакве услове, чак ни стан није тражио

Постоје људе које је довољно видети, па да о њима неким унутрашњим осећањем, можда инстинктом, осетите да је у питању добар човек, нека инкарнација поштења.

Ненада Стојковића сам упознао у Ровињу, на једним зимским припремама Партизана, кад се за њега готово није ни знало, Пао ми је у очи не само импозантном појавом, лицем тако необичним, као на старом римском новцу, већ својим држањем, начином на који је ходао, говорио… Још више тиме, што сам осетио да је то личност изнутра осветљена, као сви људи од духа.

Нисмо дуго разговарали. Али, и то је било довољно. Одмах ми је било јасно да је то младић надпросечне интелигенције, да има здраву спортску амбицију, па чак и да пати што му се не пружа шанса. Није то рекао. Човеку такве персоналности то и не приличи. Али, ја сам то осетио између онога што је говорио.

Интересовао сам се код Џине Симоновског о потенцијалу дојучерашњег јуниора Стојковића. Речено ми је да је врло талентован али да још мора да учи, да је то за његово и Партизаново добро.

Тада је Тома Калоперовић давао предност Предрагу Томићу, сада првотимцу љубљанске Олимпије. Стојковић је осећао колико може. Вежбао је, слушао, веровао у себе и чекао шансу.

Анте Младинић је одмах осетио колико далеко може да домаши Стојковић. Није се двоумио: дао му је предност над већ афирмисаним Томићем. И никад се није покајао. Данас је Ненад оно што сви знамо: најбољи југословенски одбрамбени играч незаменљиви репрезентативац. Мада је на почетку каријере већ имао ореол једног Рајка Митића по витештву, схватању игре, противнику, судијама, гледаоцима…

Последњих месеци наши најбољи клубови желели су да овог сјајног играча доведу у своје редове. Нуђене су огромне своте, мамљен је свим и свачим. У Партизану су сви имали поверење у Ненада. Једном га је Љубо Поткоњак, председник Извршног одбора упитао кад он мисли да потпише уговор који му истиче у јуну 1979 године.

— Кад хоћете, — узвратио је Стојковић.

— Добро, имаш ли неке услове, нешто што желиш — упитао је председник.

— Не! Верујем Партизану. То је мој клуб, све што сам постигао могу њему да захвалим. Ко се још погађа са својим.

— Лепо. Али ти живиш у изнајмљеној особи. Зар ти не треба стан. Сад ти је и брат ту.

— Има играча којима је стан потребнији. Знам да ћете ми дати кад будете могли.

Тако говори играч коме би било довољно да на сваком стадиону света одигра само 20 минута, па да се огроман новац слије у његов џеп. И баш зато што је тако скроман сигурно је да ће добити стан пре него што мисли. И не само то: овај однос је гарант да ће Стојковић још напредовати, да неће стати сад кад је кренуо орлу у висине. Паметни и вредни најдаље стижу. само су разметљивци кратког даха.

Ненад Стојковић остаје у Партизану. Другачије и није могло да буде. Између њега и Партизана нема границе: они су — једно!