Живот је пун изненађења. Пре неколико недеља сви бисмо пре поверовали да ће се у Холандији наћи алпиниста него да ће Анте Младинић отићи из Партизана. А догодило се ово друго.
За оне који добро знају Младинића, та оставка има корен у крви, темпераменту и психи овог аутентичног Медитеранца. Још једном смо се уверили да је Биће велики тумач срца. Страсни људи никад нису мудри. Младинићева, оставка „у поврату“ већ постаје трагичност његове личности.
У једном страсном тренутку Биће је поднео „неопозиву оставку“ Фудбалском савезу Југославије. Не гледајући далеко, то је поновио и у Партизану. Те оставке нису два лица једне исте медаље. Напротив. Биће је остао самосвојан у раду, атмосфери коју ствара око себе, стилу и опхођењу, па и у — оставци.
За навијаче Партизана Младинић је био оно што су свеци за цркву. Овом оставком као да је нешто нарушено између њих. Они су били с њим и кад се губило. Доказивали су му да верују у њега и кад им се срце ломи. Нису га остављали. Није смео ни он њих да остави.
Реч истине чули смо и са једне и са друге стране. Можда је понешто остало недоречено, али демисионирању није било места.
За нас, његове дугогодишње спортске пријатеље, Младинић је био и остаје стручњак великог знања, огромне радне енергије, тренер интуиције, педагог, човек моралне чистоће али и слабих нерава.
Младинић је погрешио. То што је имао у Партизану нигде неће наћи. Он је у овом клубу од свог имена направио величину и лепоту. Наравно много је и дао. Зато је и штета што одлази.
Ако ми је дозвољено да тумачим Бићетово унутрашње стање, имам утисак да се каје што је то учинио. Али, како је човек од речи, принципа и тврдоглавко натраг више не може. И зато, ма како било тужни, морамо затворити Младинићеве стране у Партизану. Време ће најбоље оценити ове две његове године проведене на Брду.
Живот нас тера да се окренемо његовом наследнику и ономе што нас ишчекује. Сада је на кормилу Флоријан Матекало. Било би погрешно тражити у њему новог Младинића. Матекало није тренер који је закаснио за оно чему је целог живота тежио, та ће сада да изгори што је добио жељену шансу. То је човек искуства, такта, чак и неке чедности у гледању на фудбал и односе.
Матекало је изненађен жељом управе да буде шеф стручног штаба. Само зато што воли клуб и што је дисциплинован прихватио се да остави свој стваралачки посао и седне на усијани престо свог саплеменика Младинића. Цоњо је довољно јак и смео да прихвати изазов, мада зна каква га голгота чека.
Матекало је самосталан дух али је већ на првом кораку свио око себе своје некадашње играче, сада тренере. Верује у њих као папа у кардинале. Нема личних амбиција. Чак и зна да клуб с њим и на њему не гради неко дугорочно решење, јер је померен са правог места прави човек. Он ће са најбољим намерама и свим својим знањем радити овај посао, настојећи да афирмише своје сараднике и играче него што жели да себе види у неком епицентру свега.
Отишао је човек великог публицитета, а дошао наследник који више воли мир него ударе агресивних новинара. И то је живот!