Пауза између два такмичарска периода у већини спортова користи се у две етапе. Прва представља период непосредно по завршетку такмичарске сезоне, када се играчима даје краћи или дужи одмор, који они користе по свом нахођењу, најчешће у кругу своје породице или са најближим пријатељима. На жалост, већина спортиста због максималне окупираности тренинзима, утакмицама и карантинима нема већи број блиских пријатеља, па они неопажени, у колико живе у месту из којег потиче њихов клуб, принуђени су да се скупљају у клупским просторијама или клупским бифеима и губе време у бескорисним причама са доконим навијачима. Тако убрзо почињу да се досађују и једва чекају да почну тренинзи и утакмице. Природа модерног спорта, који тражи велика одрицања и дуготрајна одсуствовања из круга породице и својих вршњака, прави од многих спортиста личности дефектне у социјалном развоју.
Друга етапа у току паузе користи се за поновно окупљање спортиста и коначни одлазак на припреме изван места живљења. Боравак на планини је вишеструко благотворан, јер у пријатном снежном амбијенту и на чистом ваздуху ствара се пожељна психолошка клима за увођење спортиста у комплексан систем психофизичких припрема, са циљем да се организам ових младих спортиста постепено дигне на виши функционални ниво. С обзиром на пад опште кондиције у фази одмора, као и на чињеницу да је планински ваздух сиромашнији кисеоником нарочито на висинама преко 1000 метара надморске висине, интензитет тренинга треба дозирати како за екипу у целини тако и за појединце. Познато је да свака особа, има своје физиолошке специфичности у односу на оптерећење и прилагођавање појачаном режиму вежби.
Тренинг мора да буде дозиран тако да обезбеди успостављање оптималних функционалних капацитета без осећања претераног замора или психичке нелагодности. Добро испланиране и реализоване кондиционе припреме на планини стварају базу за даљи наставак припрема у оквиру којих се главни акценат ставља на тактичко-техничку припрему екипе. Добро спроведене припреме на планини представљају незаменљиви почетак свих спортских припрема.
Други део припрема, нарочито када су у питању фудбалери, обично се обавља у крајевима са медитеранском климом, која обезбеђује погодне климатске услове за тренинга и уигравање тима кроз пријатељске утакмице. Овај други део припрема поред својих добрих страна показао се и као недовољно прихватљив с чисто психолошког аспекта. А, то је ово што смо наговестили на почетку овог чланка.
Наиме, фудбалери у току дана ангажовани су тренинзима само 2 до 3 часа. Остали део дана везан је за хотел и најчешће није испуњен никаквим садржајем, Испуњен досадом и носталгијом за кућом, породицом и друговима постаје врло мучан за већину. Фудбалери су најчешће препуштени једни другима. Свакодневно, од јутра до мрака виђају увек иста лица. Време се прекраћује картањем или се распредају разноврсне приче. Спољни догађаји и збивања су изван ових људи. Очито незадовољни собом и временом које проводе, осећају се као добровољни изгнаници из друштва. Истовремено се јављају дилеме — да ли се све ово исплати што чине и да ли су адекватно награђени за свој крајње аскетски начин живота? И као што се то дешава у сваком колективу, увек се нађу један или више појединаца који се осећају ускраћени у својим правима од стране клуба или тихо негодују против тренера, јер овај, наводно, форсира „своје играче“. Понекад се формирају и групице незадовољника које својим понашањем и иступима ремете јединство и хомогеност колектива. То наравно има одраза и на њихов однос према тренинзима, па и игри.
Међутим, никада се нико није запитао зашто се овакве ствари често дешавају управо за време дуготрајних припрема, када спортисти дуже времена одсуствују од својих кућа.
Спортисти су млади људи препуни енергије, како агресивне тако и сексуалне, коју ради успостављања унутар-психичке равнотеже морају повремено да празне на адекватан начин. Ако им се то ускрати, прети опасност од њеног пражњења на социјално неприхватљив начин, кроз вербалну агресију, пружање отпора па чак и отворено физичко обрачунавање и то не саме са противничким играчима већ и са својим најбољим друговима. Такође, не препоручује се дужа сексуална апстиненција, поготову код ових који су већ навикли на уредан сексуални живот. Принудна сексуална апстиненција може, исто тако, да буде узрок агресивног понашања појединаца или, пак, бекство у неурозу, у току које се спортиста жали на раздражљивост, лоше расположење, лупање срца, несаницу итд.
То су разлози због којих се све чешће чују гласови међу стручњацима за спортску психологију да припреме спортиста треба обављати у нормалним животним условима и у радној и социјалној средини у којој живе спортисти. То је заправо амбијент у коме они играју своје утакмице, такмиче се па, према томе, нема разлога да се воде у неке друге средине на припреме. Осим тога, све више је доказа да дуготрајне припреме, одсуствовања и карантини имају многоструке лоше последице по психолошко и социјално сазревање младих људи и њихово добро расположење, а да и не говоримо колико боравак изван места живљења ометају школовање спортиста. Има пуно доказа да су многи вуковци када су постали првотимци не само попустили у учењу већ потпуно напустили школе или студије и само се фиктивно воде као студенти.
То су све разлози због којих треба преиспитати досадашњи начин припрема и нешто изменити, јер пракса очигледно показује да су наши спортисти незадовољни оваквим третманом, који их искључује из уобичајеног живота генерације којој припадају и прави од њих некомплетне личности.