Играчко надахнуће, борбеност и витештво, те највише спортске врлине, одувек су красиле Партизанове спортисте. Годинама и деценијама момци и девојке у црно-белим дресовима на борилиштима широм земље и света одушевљавали су својим играчким умећем, витешким држањем и сјајном борбеношћу.

Захваљујући тим својствима они су, поред мноштва сјајних успеха, медаља и трофеја освојили срца љубитеља спорта широм света. Неки од њих су освајали домаће и међународне трофеје не само за спортска достигнућа већ и за борбеност и фер-плеј. Све је то, разуме се, испуњавало поносом многољудну армију присталица црно-беле боје. За њима су остале, као што то и доликује, приче, легенде, успомене…

Зашто о свему томе говоримо у времену прошлом? Зар се Партизанови спортисти и даље не такмиче на борилиштима широм земље и света? Зар и даље не побеђују?

Такмиче се, наравно, па и побеђују. Али то није довољно за потпун спортски успех, за комплетан тријумф. Јер има победа и победа… Али није ствар у томе. Ради се о нечему другом, нечему што почиње, чини нам се, затамњује неке од врлина тако својствених Партизановим спортистима.

Последњих година се све чешће могу запазити примере комотног понашања, индоленције и неборбености Партизанових спортиста!

Све чешће гледамо младе људе како се шепуре по терену као умишљене, размажене звезде које чекају да неко уместо њих шутне лопту, заврши акцију, обави акцију, обави неку играчку радњу! Гледамо их како се невољно крећу по терену, како мрзовољно отаљавају оно што би морало од срца да чине, једва чекајући да се све то заврши…

Све то, наравно, делује мучно, несимпатично, аспортски, недругарски. И више од тога: као издаја спорта, изневеравање његовог основног начела — борбености. Последица таквог, дезертерског понашања на терену није само у губитку једног меча, у поразу. Она је многострука, јер делује депримирајуће на колектив, јер демобилише симпатизере, девалвира реноме клуба…

Откуда та појава несвојствена духу Партизанове игре? Поштен однос према игри, суиграчу и гледалишту, изгарање на терену до последњег даха, примерна борбеност — одувек су били нешто што је красило спортисте „црно-белих“. Оплемењена надахнућем и витештвом таква игра је остављала неизбрисив траг у меморији гледалаца, а момке и девојке у црно-белом чинила радо виђеним гостима на спортским борилиштима широм света.

Брзина, издржљивост, снага, вештина, домишљатост, памћење — све су то саставни елементи једне спортске борбе, односно такмичења. Али у било којој врсти надметања, без обзира на способност и умеће актера, успеха нема без залагања, без потпуног предавања игри. Ко није спреман за борење без остатка није за игру. Такви брзо испадају из ње…

У спортској меморији толико је примера који потврђују ово правило. Као и у животу, уосталом: без прегалаштва нема успеха, ништа не долази само од себе, ход кроз живот је вечно непочин-поље.

У богатој историји Партизана на стотине је примера појединачног и колективног прегалаштва, величанственог борилаштва. Довољно ће бити да се присетимо само неких из тог дивног мноштва.

Нешто старији гледаоци сетиће се, свакако, подвига који су године 1957. остварили, у финалу Купа, фудбалери Партизана победивши, сјајним пожртвовањем, противника (тим Радничког) који је прво полувреме завршио са три гола предности резултатом од готово невероватних 5:3! Такав, изгубљен, меч могу добити само велики борци, играчи који верују у себе. А у том тиму их је заиста било. Један је, међутим, заслужио да буде споменут пре осталих: Златко Чајковски! Играчи таквог борилачког потенцијала заиста се ретко срећу на спортским теренима…

Данашњи играчи „црно-белих“ можда и не знају да је један од њихових учитеља, Милутин Шошкић, једну утакмицу (против Вележа у Мостару) одиграну на тешком, блатњавом терену бранио с поломљеном кључном кости!

За Шошкићеву генерацију, познату по изгарању на терену и мајсторству, везана је и она утакмица — подвиг из године 1965 у Бремену, када су беспримерним пожртвовањем надвисили бруталност противника! И још једна, она из Манчестера, када су у надчовечанској борби надвисили сјајни тим Манчестер јунајтеда! На тој утакмици, у екипи храбрих, издвојио се још један садашњи учитељ Партизанових фудбалера — Бранко Рашовић. Назвали су га не без разлога, „див са Олд Трафорда“!

Када смо већ код ове сјајне генерације споменимо и Велибора Васовића, играча који се неуморно борио буквално на сваком мечу, без обзира на његову величину и значај! Сличне особине красиле су и у свему узорног Ивана Ћурковића.

Никада неће бити заборављено пожртвовање великог аса, једног од најбољих спортиста које смо имали, рвача Стевана Хорвата који се борио поломљених ребара!

Партизан је, временом, однеговао читаву плејаду спортиста познатих по томе што су у игру уносили не само све своје умеће већ и све своје људске моћи и врлине: Фрањо Михалић, Ратко Чолић, Божидар Пајевић, Љуба Михаиловић, Фахрудин Јусуфи, Милан Галић, Боривоје Вуков, Милорад Митровић, Светомир Белић, Милан Мушкатировић, Светозар Глигорић, Милунка Лазаревић, Зоран Јанковић, Милица Стојадиновић, Стојан Стојковић, Синиша Беламарић, Драган Кићановић, Момчило Вукотић, Никица Клинчарски, Драган Животић…

Као што се види из овог, наравно непотпуног списка, ова врлина је, најчешће, красила најбоље међу одабранима. Нико од ових сјајних асова не би, сасвим сигурно, постигао успехе који су га трајно уврстили у анале нашег (а неке и светског) спорта да нису правовремено схватили да је игра надметање, борење и предавање без остатка. У мноштву даровитих и мање даровитих успевају само истински борци и прегаоци. Ко то не схвати узалуд се запутио завидљивом али пуном кушње стазом спорта. За такве и није спорт, јер је он такмичење и борба пре свега. Они и нису морали у игру…