Утакмицу Хајдук — Манчестер јунајтед (6:0) посматрао сам у друштву бившег (Анте Младинић) и садашњег тренера Партизана (Јосипа Дуванчића). Тада сам од спортских пријатеља из Сплита дознао да је Рато Тврдић приватно боравио у САД. Том приликом се у Њујорку састао са Славишом Жунгулом.
Некадашњи Хајдуков ас помно се интересовао да ли га спомињу навијачи „белих“, пише ли се о њему, желели људи из клуба да се он врати… Рато му је дао отрежњујући — одговор: „Навијачи Хајдука сад имају другог идола — Златка Вујовића! Хитроног је, продора, лако даје голове и добро игра главом. Дошао је нови Жунгул! Онај старије заборављен.
Некадашњи голгетер Хајдука, оборио је поглед. Можда је тек тада схватио колико је варљива спортска слива и да нико није за вечност.
Све се заборавља…
Ових дана неколико новинара „Партизановог весника“, у име редакције и по личном афинитету, посетило је Стјепана Бобека. Велики, ас је после 50 година први пут у ситуацији да не мисли на лопту, на оно што ће донети следећа утакмица. Има нешто много важније: како ће изгледати његова операција срца, хоће ли то издржати и да ли ће касније моћи да се врати на терен.
Обхрван бригама и тешком болешћу крвних судова Бобе је са неком сетом у гласу рекао како га нико из спортског друштва Партизан није посетио, донео један цвет, казао реч ободрења…
Све се заборавља…
Писац ових редова три деценије другује са Бобеком. Сећа се и оних дана када је Бобек боловао од тифуса, имао жучне нападе, лежао повређен. Тада је увек око његове постеље било много људи из Партизана. Сви су били љубазни, насмејани, пуни лепих жеља. И сви су увек мислила исто: кад ће се Штеф вратити на терен, играти, одушевљавати, давати голове…
Тада је био толико неопходан, тако незаменљив, драг, наш…
Бобек више не даје голове. Иза једне блиставе каријере остало је сећање. И поштовање људи који су годинама уживали у његовој игри. Стјепан Бобек данас није званично у Партизану. Али, он је — Партизан! Његов синоним, оно најлепше што смо у том драгом црно белом дресу видели везано је за тог надахнутог мајстора фудбала. За његов дух у игри, за машту и ону емотивну вештину којом је играо. И за његову златну пету!
Све се заборавља…
Кошаркашки клуб „црно-белих“ је у кризи. Многи тврде да је шампион у агонији. Речи прекора и критике чују се са свих страна. Они којима смо још јуче делили комплименте сад су — криви за све. Од председника и тренера до економа. А у ушима нам још одзвањају пролећни аплаузи. Уместо осмеха, мрки погледи. Незадовољство.
Све се заборавља…
А нашим кошаркашима, баш као и Бобеку, сад су потребне речи ободрења, пажња, наша вера у њих и у оно боље и лепше што ће доћи сутра. Неразумевање не води оздрављењу већ нас само вуче у још дубље поноре депресије, безверја и очај.
Бобеку, Далипагићу, Тодорићу, Марићу и осталима сад је потребна вера, наша пажња, оданост… потребно је разумевање а не заборав, љутња и критика.
Уосталом, у добру је лако бити добар…