Повод овом мом јављању „Партизановом веснику“ је однос појединих навијача, па чак и чланова управе, према Џеваду Преказију. Знам да Прекази није безгрешан и да понекад заслужује критику за своју игру и понашање, али ипак — што је много, много је! Нарочито ме је увредило писмо Томислава Илијевског, односно његово мишљење о личности и захтевима тог младог човека.

Истина је да Прекази греши и не пружа све од себе, нити игра онако како зна и може и како се од њега очекује. Али је исто тако истина да, док је играо добро, сви смо га ковали у звезде и поредили с једним Бобеком, Галићем и Милутиновићем. Момак очито није имао снаге да понесе терет обавеза, ни бреме изненадне фудбалске славе. Затим су дошле повреде, па операција која га је за извесно време удаљила од терена. Када се нашао у кризи и када му је требало највише помоћи, није било упутно оцрњивати га, деморалисати и умањивати му изгледе на успех. Мислим да је друг Илијевски заборавио шта је све Прекази до сада пружио. Нека се сети само јесени 1977, када је Прекази био један од најзаслужнијих за наш велики успех. Да ли би му, упркос томе, после 5 година солидних партија у црно-белом дресу, уместо стана нудио и даље — шатор!

Упутила бих неколико речи и самом Преказију: „Џеваде, на пролеће очекујем опет твоје добре игре и сјајне голове. Замолила бих те да их постижеш што чешће. На крају бих ти честитала на оном изванредном поготку против Сарајева којим си нас почастио на свој рођендан 8. августа 1979.“

— Светлана Квачановић, Богатић, село Баир 1535