Поводом учесталих појава суђења на штету наших спортиста

Суђење у спорту све више избија у први план спортских приредаба. Спортисти и љубитељи спортских надметања све више се суочавају са појавом да спортски арбитри постају важније „звезде“ спортских догађаја од истинских спортских звезда. Све у стилу — као да су сами себи довољни.

Замишљено као услов да се на прави начин примењују, и, од стране главних актера спортских манифестација, поштују утврђена правила за одговарајућу спортску игру и спортско надметање — суђење је, заправо, добило и једну веома наглашену етичку функцију: обезбедити да на победничком постољу, после сваког надметања стану они спортисти који су у датом тренутку били заиста бољи од својих ривала. Помагати арбитражом у спорту слабијем, дубоко је аморално, како у односу на непосредне актере одређеног спортског догађаја — спортисте тако и у односу на поруке које спорт носи и које садржи у себи — витештво, људско достојанство, другарство, праведност…

Заправо, арбитража у спорту, као и уосталом и у општем правосудном систему једне земље, није никакав узрок, већ искључиво последица настојања да се одређени односи, или боље речено — одређена правила понашања у друштву, у нашем случају у спорту, заштите од свих покушаја узурпирања, злоупотребљавања и самовољног (неадекватног) интерпретирања. При том, полази се од претпоставке да је основни, и у исто време најважнији етички постулат арбитраже, објективност оних којима је функција да пресуђују поверена. У спорту једнако као и у свим другим случајевима арбитрирања.

Када не би тако било спортска надметања би изгубила смисао да и по основу својих физичких могућности, као што чине и у свим областима интелектуалног испољавања, у борби са природом, смогну више, даље и боље од обичних људских достигнућа!

Отуда, ако суђење на спортским приредбама не можемо третирати као нешто што има вредност „за себе“, већ вредност истог меримо по томе колико доприноси да се у један спортски догађај одвија у границама нормалног — нама се намеће, када је реч о суђењу нашим спортистима, дилема о објективности и професионалне и људске савести неких наших спортских судија.

Непосредан повод да покрећемо једну овакву тему јесте случај са нашим кошаркашима, када су судије „превиделе“ на штету наших спортиста три, а заправо девет одлучујућих секунди за победника у сусрету са загребачком Цибоном; и, други случај, који се десио неколико дана након првог, када је нашим боксерима на груб начин одузета победа над, тога дана очигледно слабијом, екипом бањалучке Славије.

О наведеном мечу наших кошаркаша већ је доста писано. Додали би само то да је суђење на овој утакмици било један од непосредних повода за револт гледалаца и неспортско понашање једног дела публике, о чему смо писали у нашем листу.

Случај дељења правде на првенственом бокс мечу са Славијом, по томе како је обављено, спада међу изразите примере претварања једне озбиљне и за спорт значајне функције, у сопствену супротност. Случај је утолико прљавији и супротан спортској, па и општој етици, што се догађа у спорту у којем су димензије витештва и племенитости спорта најнепосредније јавно експониране.

Нема, ваљда, ни у једном спорту ситуације, па вероватно ни у свакодневном животу, у којој се актеру неког догађаја може намети таква неправда као што је случај када су у питању актери у боксу. Прогласити победником побеђеног у једној отвореној борби песницама, у примени такозване племените вештине, која је не ретко праћена истинским физичким болом, не само што је етички неприхватљива, већ је и дубоко људски нехумано.

Свима који су присуствовали овом мечу, па и представницима јавног информисања, није преостало ништа друго осим да констатују да је још једанпут на нашем рингу дошла до изражаја и некажњено прошла бескрупулозност несавесних људи у белом. Није толико важно што је наш боксерски клуб остао без два драгоцена бода, и што ће, највероватније, ради тога испасти из најквалитетније боксерске лиге. Забрињава појава то којој се невитешки арбитрира у једном спорту у којем се борци беспоштедно песниче са циљем не да би омаловажили противника већ да би демонстрирали истинску снагу и храброст које красе људски род!