Одмах по оснивању Партизана срцем и спортском страшћу пришао му је Брана Димитријевић, адвокат, некада познати бек београдске „Југославије“ и државне репрезентације.
Димитријевић је био истакнути фудбалер између два рата али због страсти своје младости није занемарио школу. У социјалистичкој Југославији једно време радио је као тренер малих београдских, али никада професионално.
У Партизану је био члан управе, радио је у омладинској комисији, живео је с клубом и кад није био члан било ког форума. Једноставно, Партизан је био његов клуб, волео је све што му је припадало и никада га нико није могао одвојити од црно беле боје.
Спектакуларни прелазак Бранка Зебеца у Партизан најдиректније је везан за Брану Димитријевића. Он је био тај који је у Загребу извадио карте за спаваћа кола на своје и Зебецово име, а потом аутомобилом кренуо са младим левим крилом за Београд.
Волео је прву генерацију Партизанових играча, мада се касније поносио „бебама“ као да су сви били његова деца. Био је диван, искрен пријатељ, филантроп, умео је да разуме младе…
Гледао је све Партизанове утакмице, чак и последњих месеци кад му је болест бубрега озбиљно нарушила здравље, долазио је редовно на стадион ЈНА.
Његовом смрћу наш клуб и сви пријатељи спорта изгубили су друга и пријатеља какви се не могу лако наћи.
Слава му!