Кошаркаш о коме се говори: Бобан Петровић често, због свог жестоког кошаркашког нерва и поштеног приступа игри, наилази на неразумевање судија, противника, новинара, стручњака, али је, нема сумње, један од најбољих играча Југославије у овом тренутку. — Виолину заменио лоптом и — пронашао себе

Кошарка је динамичан и узбудљив спорт — спорт модерног доба, и у њему нема места за флегматичне момке, без жара и страсти за ову игру.

Многим талентованим играчима недостајала је баш та црта да би се успели до самог врха. Таквим занесењацима, „дрогираних“ кошарком, подоста се прашта, али не увек, и не увек у право време.

Било је оних „неписмених“ што нису могли да проникну у све танане сфере и нити оваквих душа, па се страст за игром и темперамент, на пример, Кићановића, Плећаша, Славнића, Ђерђе, подводила под недисциплину. Такав је случај био са Петером Вилфаном, који, по нашем мишљењу, једини може достојно да замени Кићановића или Славнића у репрезентацији. Његов можда мало претерани жар коментарисали су овако: „Мали се тек испилио, а већ замишља да је свемогућ“.

Овакав тип асова, наравно, најчешћи је тамо где је највише и потребан — на месту плејмејкера, али срећемо га чак и међу центрима. А најтипичнији пример је Партизанов млади кошаркаш Бобан Петровић, чији темперамент помало одудара од његове и висине, и места у тиму, али, дакако, уноси у његову игру тај нови и непроцењиви квалитет.

Немирни мирни момак

Бобан Петровић је висок 205 сантиметара, али „двометрашка“ појава му није ништа одузела од брзине и координације покрета: хитар је, спретан, маштовит и — неустрашив.

Још када је 1976. године дошао у Партизан из крушевачког Напретка, млади Бобан је доводио у недоумицу и саиграче и тренере и противнике, у прволигашке окршаје улетео је без комплекса, спреман да „плане“, да се посвађа и са друговима и са противницима, спреман, такође, да удари и на познатије асове и без икаквог комплекса парира им у игри. Његову бурну природу било је у почетку тешко разумети.

Бобан није марио ни за своје године, ни за премало искуство, желео је у ватру, у игру, која га је носила и у којој се, што је нормално, често и заборављао. Но, сваком искусном стручњаку падало је у очи да се не ради о размаженом „клинцу“, својеглавом и уображеном, већ о момку који са толико љубави и с толико поштења прилази свом послу, да није неочекивано то да не може скрштених руку да се мири са поразом или са неправдом.

Бобан Петровић је ван терена миран момак, у ствари дуго већ не и момак, већ добар супруг и отац једне девојчице, који, ипак, живи од кошарке и за кошарку и чија је представа ове игре чиста, нетакнута, можда за неке и помало наивна, и због тога лако рањива на ниске ударце, који у последње време пљуште са свих страна.

„Како да ћутим?“

Када би судија Матијевић волео кошарку колико и Бобан Петровић, не би га казнио техничком грешком због оног шутирања лопте, и не би, разуме се, онако делио правду у сарајевској Скендерији, па је многе ентузијасте и младе заљубљенике у овај спорт довео у недоумицу.

— Врло добро знам да је требало да ћутим, то ме годинама уче, али како то да урадим? Како да прећутим кад те неко безочно провоцира и квари ову дивну игру. Одиграш један диван мечу Загребу, опијеш хиљаде и хиљаде лепотом кошарке, а онда нас неко из десете бусије врати на земљу, упрља сву ону лепоту и драж врхунске кошарке — каже Бобан Петровић.

Али, Матијевић је само епизода, и то непријатна, у нашем најуспешнијем спорту, за Бобана Петровића је припремљена једна од главних улога. Бар тако тврде познати и стручњаци, међу којима је и његов садашњи учитељ Реба Ћорковић.

— Бобан је вансеријски играч, који и у овом тренутку има своје место у најбољем југословенском тиму. У сваком случају, биће то репрезентативац, годинама — каже он.

Петровић је већ навлачио плави дрес са грбом, у младој репрезентацији и оној на Спартакијади. Путовао би прошлог лета поново у СССР, да се није повредио.

— То никако не могу да прежалим. Знате ли шта за сваког играча значи да буде у екипи која освоји златну олимпијску медаљу. Тешко је веровати да ћу то икада доживети — вајка се Петровић.

Два метра Чарапана од главе до пете

Сјајни кошаркаш, чија игра импонује и у одбрани и у нападу, имао је, као дечак, и друге преокупације. Уметничке. Ученик крушевачке основне школе „Јован Поповић“ Бобан Петровић (Име Бобан је право, јер је кум очекивао да ће га и као Слободана сви тако звати) приљежно је учио свирање на виолини.

Да ли можете лако да замислите овог високог, експлозивног делију са гудалом у руци? Тешко, зар не? Млади Петровић је, ипак, свирао тако добро, да је два пута однео лепе трофеје. Једном први „виолиниста јуниор“ у Србији, било је то у Панчеву, једном други, у Крушевцу.

Бобан Петровић, житељ Новог Београда, и сада често узме виолину у руке и, онако за своју душу и за супругу и кћерку, превуче гудалом, сећајући се безбрижних дана крај Расине и тренутка када су га наговорили да остави виолину и покуша нешто „озбиљније“ под кошевима.

Да ли се каје?

— Никакво — вели он. — Волео сам и сада волим виолину, али још више кошарку. Уосталом, кошарка ми више лежи, због темперамента. Замислите, да на концерту одложим виолину и почнем да приговарам диригенту — смеје се Бобан.

Бобан је дошао у Београд, да би могао да напредује у кошарци. Пошао је у Звезду, али се обрео у Партизану. Није много трошио речи, питао је само може ли да тренира. „Може, момак“, добио је одговор и ево га на самом врху наше кошарке. Виолиниста на крову.

А оно о темпераменту?

— Шта ћете, тако је то. Нико не напада оне кошаркаше који играју безвољно, који се не залажу, због којих публика напушта дворане. Ни ја, вероватно, не бих био овакав какав сам да не волим кошарку, да нисам тако страсно заљубљен у ову игру — рече на крају разговора Бобан Петровић.

Док је одлазио онако стасит и спортски одевен, са готово дечачким кретњама и ходом, наметнуо нам се закључак.

— Док је оваквих заљубљеника у кошарку, биће и квалитетне кошарке у нас. Зар то најбоље не доказују Кићановић, Славнић, Тодорић…