Хроничари југословенског спорта, посебно хроничари фудбалских збивања, увек ће се у својим размишљањима враћати на хејселску битку од 11. маја 1966. године. Јер она у историји нашег фудбала, а Партизана особито, има изузетно место. А ево зашто.
Пре свега зато што је то била највиша степеница до које је доспео један југословенски фудбалски клуб. Подсетимо се: тада је Партизан извојевао назив најбољег клуба на нашем континенту! Пут до тог истинског подвига водио је кроз велика искушења; ваљало је елиминисати најбоље клубове Чехословачке, Француске, СР Немачке, Енглеске! А колико је то било тешко види се и из чињенице да су Немци већ тада имали једну од водећих улога у светском фудбалу (били су и прваци света, што ће још једном остварити!) Енглези ће то остварити две године доцније, Чехословаци су били бољи од нашег највећег успеха (Чиле, 1964). „Црно-бели“ асови су, међутим, убедљиво тријумфовали над клубовима — перјаницама тих фудбалских велесила!
Већ сама та чињеница је прибавила фудбалерима Партизана трајно место у историји југословенског клупског фудбала. А да не говоримо о чињеници што за деценију и по ниједан наш клуб није поновио тај успех!
Али, како би рекао велики Његош — „Чаша меда тражи чашу жучи“. Тада су и „црно-бели“, после неколико чаша меда, испили своју најгорчу чашу жучи! Само осамнаест минута делило их је до освајања највишег врха европског клупског фудбала! Партизан је голом Васовића у 54. минуту повео, у току читавог меча играо боље, али га спортска коб ипак није мимоишла. Довољна су била два трена непажње и да слабији буде бољи: фатални Реал је головима Амансија и Серена незаслужено однео победнички венац који је по свему требало да припадне Партизану.
Али за Партизан, па и за југословенски фудбал, овај пораз је имао далекосежније, трагичније, последице од губитка трофеја Купа шампиона Европе у клупском фудбалу.
„Хејсел“ је био Партизаново Косово!
Јер била су то два пораза у једном мечу. Први, резултатски, знатно лакши од оног другог. А тај други, персонални, био је увод у више од деценије дугу агонију „црно-белих“! Толико је, усуђујемо се рећи, потрајала и агонија југословенског репрезентативног фудбала!
Био је то пораз који је на трагичан начин зауставио најмоћнију генерацију наших фудбалских мајстора да се, можда, попне и до највиших висина светског фудбала. Несрећно поражени ти емотивни момци нису могли да отрпе неправедни ударац судбине и — предали су се! Био је то почетак краја екипе која је чинила окосницу репрезентације Југославије и допринела немерљиво њеним до сада непревазиђеним успесима (олимпијско злато и четврто место на светском првенству !).
Тада, у Бриселу, последњи пут су заиграли заједно Шошкић, Јусуфи, Михаиловић, Бечејац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Пирмајер…
Осипање некадашњих „Партизанових беба“ уздрмало је не само „црно-беле“ (њих највише, разуме се) већ и југословенски фудбал у целини. Попут „црно-белих“ младића одлазе у свет и многи други асови! Њихове замене (ако их је уопште неко могао достојно заменити?) долазе тешко и споро. Јер ако нема узора нема ни асова! Тако је започела вишегодишња ера поста у југо-фудбалу!
Бриселски (не)успех је, дакле, коначно много мање од освојене титуле вице-шампиона Европе, а много више од једног пораза!