Наша небрига

Првослав Боба Михаиловић је један од синонима Партизана. Био је ас прве генерације, потом „технико“ и касније директор клуба, Кроз све те године срцем и умом припадао је Партизану. Клуб је за њега био други дом, често и — први.

На жалост, пре нешто више од две године Боба је подлегао срчаном удару, пошто је претходно већ имао ангину пекторис. Смрт некадашњег фудбалског репрезентативца и узорног спортског радника била је ударац за све пријатеље Партизана.

На дан сахране (све је била брига клуба!) и одмах после тога било је речи како би Партизан требало да стипендира Бобиног млађег сина и да ће породица Михаиловић увек бити на неки начин брига и обавеза Партизана.

Прва Нова година после Бобине смрти то је и потврдила. Млађи Бобин син је добио пакет, породица честитку. Идуће године изостао је пакет, ове, 1981, и — честитка.

Зар је могуће да у клубу не постоји лице које ће водити рачуна о томе да се не забораве они који нису заслужили заборав. Те мале пажње чине живот. Можда ће неко рећи: то је формалност. Није, то је за пре осетљиве душе оних који су изгубили своје најдраже више него знак пажње, за њих је то сазнање да нису заборављени од оних с чијим су радостима и бригама проживели цео живот, па самим тим и онај кога више нема.

Кад ћемо достићи тај степен културе да схватимо да ситнице живот значе!?