Керкез и његова супруга Анђелка живе заиста срећно.
У посети код њих, човек осећа, и њихово међусобно разумевање и њихову љубав.
Анђелка је објективна, кад је у питању супругова кошаркашка каријера. Нормална млада жена, која воли кошарку. Кроз Душана је то и „морала“ да учини.
— Заволела сам Душка и удала се за њега. Душан је био кошаркаш. Сасвим је логично да сам заволела и његову другу љубав — кошарку. Радим. Живим с Душаном са пуно обостраног разумевања. Обоје смо млади, спремни да бранимо своје ставове, а истовремено да се једно другоме прилагођавамо, Но, питам се често да ли је то само прилагођавање или једно потпуно међусобно поимање онога што се може и шта се жели. Морала сам, блиско је памети, заволети и игру међу кошевима. Упознала сам сасвим нов свет: спортисте. То су добри, племенити људи. Треба им омогућити, то говорим са стране, да се снађу, и онда кад кошарка престане да буде њихова главна преокупација, да остану везани за средину у којој ће касније радити и живети. Душан је, иначе нежан, сређен човек. Никада не преноси у кућу ни тугу због пораза ни радост зарад победе. Једноставно домаћин је, глава куће. Кад сам се удала за њега, знала сам да ми предстоје многа одрицања мојих вршњака: одлазак на летовање кад ми се прохте, посете, кад то неко зажели. На срећу, имам разумевања за његов посао и навике. И он жели да избегне све, тамо некакве „јавне наступе“, више воли кућу и пријатељство. Оно што и мене чини дубоко срећном.
Душан не уноси у кућу своје кошаркашке бриге. Ја га, међутим, осећам. Уверена сам, да је и раније могао више да игра. И сад — такође. Боље је, ипак, да се у то не мешам. Све је то и у мени, али мимо мене у одлучивању ко би и када требало да брани боје Партизана. За кога навијам? Разуме се — за „црно-беле“. Некако сам и члан те велике породице, макар да се не појављујем међу кошевима. Кошарка нам, — наставља Анђа Керкез, — омогућава, само на први поглед лагоднији живот. Душан прима новац — разумљиво — доноси га у кућу. Ту је и мој лични доходак. Но, без обзира на све то, једва чекам да се заиста смиримо. Да можемо отићи на летовање, кад то зажелимо, примити пријатеље кад то и њима и нама одговара.
Невероватно је, али истинито — да посетилац одлази из куће Керкеза уверен да су домаћини двоје срећних људи у прави час спојених. Оно што једног врхунског играча чини комплетнијим је атмосфера средине у којој живи.
Дубоко смо уверени да су Анђелка и Душан Керкез пронашли, уистину, магични рецепт живота.
Керкези нису усамљени. Ни са својим лепотама живљења, ни са проблемима.
Можда су један од најбољих примера како се може живети нормалним животом и бити у жижи интересовања спортске јавности.
Њихов рецепт за пунији и потпунији живот, могао би да служи за углед.
Дакле, треба се сналазити и у животу, ван кошаркашке арене и ван оних вечитих — победа или пораза!
То Керкези, знају и умеју да оцене.
Напуштамо њихов дом, на свој начин срећнији за једну истину: прави људи се срећу. Уз кошарку или мимо ње. А кошарка је та, и тај црно-бели дрес, који их је спојио. Уз њихову животну аксиому: треба знати живети.
Очигледно да је то пошло за руком, пре бисмо рекли за срцем, Анђелки и Душану Керкезу.