Наркоманија као масовна област епидемијског карактера, иако новијег датума, показује стални и опасни тренд по раста у свету, па и у нашем друштву. Од наркоманије углавном оболевају млади између 12 и 25 године живота, дакле у периоду када се формира личност младог човека и опредељује за свој будући позив. То је период када млад човек постаје ученик или студент, квалификован радник или војник, када започиње да се бави спортском активношћу и поста је активан такмичар.
Наркоманија као изразито тешка болест угрожава душевно и телесно здравље младог човека и чини га неспособним за било какву конструктивну активност. На тај начин млади наркомани, као озбиљно оболеле личности, отуђујући се од друштва, губе осећање одговорности, дужности и обавеза према захтевима и нормама друштва, породице, школе, спортског клуба итд. На неки начин, представљају „добровољне емигранте“ из друштва у коме су потекли. У фази развијене наркоманије карактерише их: пасивност, губитак иницијатива, незаинтересованост за спољна збивања, пад борбености, напуштање радних обавеза и навика, напуштање школе и активног бављења спортом, склоност хедонизму, уз изразите знакове попуштања физичке кондиције, због слабљења функција многих по живот важних органа.
Ако се све ово узме у обзир, онда није тешко да се претпостави у коликој мери дроге, и наркоманија, као болест, могу да буду опасни по спортисте и њихово здравље, Спорт, пре свега, захтева физички здраву и емоционално стабилну личност, способну да издржи велике физичке и психичке напоре, без последица по здравље појединца. Дроге без обзира на њихов ефекат, био он умирујући или стимулишући, изазивају вештачка расположења која трају само онолико колико се дрога задржава у организму. А то је врло кратко. Пријатни ефекти дрога трају најчешће 3—4 часа, а затим наступа стање непријатне психичке напетости и раздражљивости које траје и по неколико дана.
Да би особа која је једном узела дрогу, у лажној нади да ће јој ова поправити расположење, поново успоставила психички мир, принуђена је да узме нову дозу дроге, и ту се круг грешака затвора. Неприметно се ствара зависност и особа више није у стању да функционише без свакодневног узимања дроге. На тај начин се постаје — наркоман. На жалост, у целом овом процесу стварања наркоманске личности однос између човека и дроге почиње да се мења. Почетне дозе које су некада биле довољне да изазову жељени ефекат, постају постепено недовољне и морају се повећавати. Осим тога, првобитни ефекти због који се некада започело са узимањем дроге почињу да бледе, да би након више година или година сасвим ишчезли.
Овај процес сами наркомани покушавају да објасне следећим речима: „У почетку узимам дрогу да би ми било лепо, а на крају да ми не би било лоше“. Под овим „лоше“ подразумевају страх од тзв. апстиненцијске кризе, једног изузетно непријатног и клинички тешког стања које настаје када се нагло одузме дрога, односно прекине са њеним узимањем. Страх од кризе је међу наркоманима толиког интензитета да они нису у стању да се одрекну дроге без лекарске помоћи. Дрога постепено али сигурно нарушава психичко и телесно здравље младог човека, да би на крају од њега створила тешког инвалида за цео живот.
Има једна мудра изрека која каже: У почетку човек узима дрогу, затим дрога прати дрогу, а на крају дрога узима човека“. То је неизбежна судбина свих наркомана.
У први мах може изгледати необично да у једном спортском листу пишемо о наркоманији и дрогама. Међутим, аутор ових редова то чини намерно. Бавећи се десетак година наркоманијом и њеним лечењем, не ретко се сретао са младим људима којима је наркоманија прекинула успешан спортски развој. Исто тако, сусретао се и са активним спортистима од којих су неки били чак и репрезентативци, а који су повремено узимали неке дроге, на пример хашиш или амфетамин, јер су веровали да су то безопасне дроге и да од њих могу имати само користи. Срећом, многи од њих су се отргли експеримената са дрогама и успешно наставили спортску активност. Међутим, у фази експериментисања са дрогом, показивали су изразито колебање расположења а спортска форма им је јако осцилирала. Осим тога, тешко су у време узимања дрога издржавали напорне тренинге или их чак сасвим избегавали, објашњавајући то најчешће непостојећим медицинским или личним разлозима. Исто тако, испољавали су крајњу пасивност на часовима теоретске припреме или, пак, испољавали немотивисану агресивност на терену. Са тренерима и саиграчима су често долазили у конфликте и у дискусијама испољавали изразиту нетолерантност. Вешто и искусно око могло је са лакоћом да уочи губитак енергичности и свежине израза тако карактеристичних за здраве и задовољне спортисте.
Срећом, у овом тренутку, наркоманија још увек није тако честа међу спортистима. Међутим, сама чињеница да је већ регистрован један број наркомана међу спортистима, указује на извесну тенденцију, на коју спортски радници морају да утичу у смислу благовременог предузимања превентивних мера и раног откривања оних који показују наркоманске склоности. Да би овај посао могли успешно да обаве морају и сами да науче нешто о наркоманији и њеним последицама. На услузи ће увек имати клупске лекаре и психологе па, ако треба, и стручњаке из других институција. На овакав начин делања обавезује их и сам дух спорта, који, када има праве протагонисте, сам по себи може да буде веома ефикасно оруђе у борби не само против наркоманије већ и других застрањивања.