О узроцима слабих резултата… Слабости има много, али је највећа прекид континуитета у смени генерација — Партизанов „тим будућности“ десеткован одласцима у ЈНА и захтевима за исписнице — Запостављено школовање тренерског кадра

… Да би се успело у животу, треба успети у сваком дан,у гласи једна од мудрости старих Латина.

Чудан почетак за анализу неуспешне хокејашке сезоне Партизанових „оклопника“. Чудан за оне који само површно прате збивања у хокејашком клубу.

Сасвим обичан почетак за све оне свакодневно присутне на леденој плочи, на тренинзима, путовањима и утакмицама, јер је, заиста, пропуштено много дана за кадровско, материјално и организационо јачање клуба, да би некада шестоструки првак државе задржао место међу водећим тимовима у Југославији.

Хокеј на леду је изузетно брз и атрактиван спорт, али је то, пре свега, колективна игра. Ту до највећег изражаја долазе квалитети и уиграност комплетних постава (5 играча) или навалних тројки.

Старији љубитељи хокеја, сигурно још увек памте, из времена Канађанина О’Нила, „домаћу“ навалу у саставу: РЕНО — ПЕЦИ — ДАВИД, иза које је стајао одбрамбени бедем: др КОВАЧЕВИЋ — ЖИТНИК.

Касније је ударна постава била: МИЈУШКОВИЋ — АНЂЕЛИЋ, ТЕШИЋ — ХОЛБУС — ПОПОВИЋ, звали су их „казнена експедиција“…

Њихови наследници биле су навалне тројке састављене од брзих клизачица: ШУТИЋ — РЕБРАЧА — Д. СТОЈАНОВИЋ и МАТЕРНИ — МИЛАНОВИЋ — С. ОБРАДОВИЋ… све до појаве навале која је данас требала да буде ударна снага Партизана: ДУНДА — БЕРТУШ — МИЛОВАНОВИЋ, уз вансеријски талентованог МИЛОША ПИПЕРСКОГ.

То је оно што зовемо континуитет.

Организационе и друге слабости

За моменат, прича се прекида, бар што се тиче играчког кадра. У спорту је неминовно да се уз квалитетан играчки кадар има и добра Управа, састављена од амбициозних спортских радника који тачно знају шта хо ће, а притом су у стању да све то и спроведу у дело. Нажалост, последње деценије то није био случај.

Остају имена председника која се памте — КРАУТ, ШВАРЦ, ЈОВОВИЋ… али и читава галерија неупамтивих ликова, импровизатора без правих идеја.

Упоредо са честим изменама у председничкој фотељи, смењивали су се секретари (Лилер, Арсић, Прокић, Станковић, Крстић…) и тренери (Пиперски, Мијушковић, Долевски, Јежек, Клинар, Радич…)

Учестали дисциплински прекршаји играча, нису били кажњени, тако да је то унело „нов стил“ у клупске односе Дисциплинске комисије није изрекла ни једну казну, а стручњаци — дошљаци, нису ни покушали да организују тренерске курсеве, да изаберу сараднике међу хокејашким ветеранима, да креирају стручни рад, зацртају перспективу… Није било иницијативе да се појединцима омогући одлазак на неки од тренерских курсева у СССР или ЧССР. Други клубови, пре свих Црвена звезда, су на то мислили и сада не морају да плаћају прескупе стручњаке из иностранства.

Неповерење младим тренерима

Није безначајно рећи да одавно ни један Партизанов хокејаш не добија ни минималну спортску хранарину или стипендију. Без обзира да ли се ради о репрезентативцу или олимпијском кандидату. Младићи су и поред тога срчано играли, али би уз одговарајућу награду сигурно дали више клубу и утицали да и остали достигну њихов квалитет. Наравно, није никада било уцена, али су Партизановим хокејаши са завишћу причали о стипендијама у осталим клубовима, организованим турнејама, новој опреми, квалитетним штаповима…

Прошле сезоне клуб није успео да ангажује познатог совјетског стручњака Виктора Кускина. Дуго се чекало на његов долазак, скоро до половине сезоне, а онда се као нужно решење наметнуло — указати поверење тандему некадашњих играча. Дравићу и Михајловском. Млади али и амбициозни, покушали су у једној конфузној ситуацији да раде и полако стварају Партизанов „тим будућности“, без ветерана и недисциплинованих. То је стављено и на папир:

Одбрана: АЛЕКСИЋ — РАДОВИЋ и ЈОВАНОВИЋ — М. ОБРАДОВИЋ

Навале: ДУНДА — БЕРТУШ — МИЛОВАНОВИЋ, ФОРМЕНТУНОВИЋ — ПИПЕРСКИ — А. ЈОВАНОВИЋ, ШУТИЋ — ИЛИЋ — С. ОБРАДОВИЋ

Састав перспективан и за ову сезону. Наравно, тако подмлађен тим, прошле зиме није могао одмах да буде успешан, али није му ни претила могућност од испадања из лиге, шта више забележио је и више добрих резултата.

Уместо подршке, младим тренерима који су радили потпуно бесплатно (!!), после неколико узастопних пораза, поједини чланови Председништва клуба инсистирали су пред крај сезоне на смени стручног штаба. То је унело нову конфузију и раздор. Играчи су се поделили; млади тренери разочарали већ на првом кораку.

Ланчана реакција је уследила… Алексић, Дунда, Илић и Миловановић су затражили исписнице. Пиперски и Миљковић отишли у ЈНА. Тим будућности остао је без главних играча, десеткован, ослоњен на ветеране који су још увек најревноснији на тренинзима, путовањима и утакмицама.

Континуитет је прекинут, „тим будућности“ је остао на папиру. То је, укратко, узрок садашњег пласмана на прволигашкој табели. А идући пут — писаћемо о излазу из овакве ситуације и перспективи хокејашког тима Партизана.