Размишљање о спортској 1982. години почиње и завршава се парадоксом биће упамћена више по акцијама и потезима изван спортских борилишта него ли на њима, акцијама чији је исход, ипак, неизвестан! Откуд парадокс и зашто неизвесност?
„Друштвена метла“ којом је почетком прошле године започело велико чишћење југословенског спорта „радила“ је, чини се, тамо где је било најпотребније, у срединама где су чистота спорта и спортског понашања понајвише били угрожени. И видело се одмах да ће посла бити не за годину већ за деценију! (Можда је, због тога, понеки буџак остао непометен…). И да ће многи покушати да прикрију сопствену прљавштину или да је, бар пребаце у туђу авлију.
Но, без обзира на све те пратеће тешкоће и аномалије, акција оздрављења нашег спорта, његовог враћања у чисте спортске оквире, донела је уистину значајне резултате. Они су импресивни чак и као дијагноза о болести од које болује наш спорт, као податак о узрочницима и жариштима те болести. Јер, било би доиста превише очекивати да се једним, макар и најсложенијим, хируршким захватом у то џиновско болесно ткиво оствари потпун успех — потпуно оздрављење. А после хируршког захвата, зна се, следи рехабилитација. Наравно. под условом да је захват успешно изведен…
Волели бисмо да већ сада можемо јавити такву вест да је операција „Оздрављење југословенског спорта“ — успела. Оно што је у овом тренутку извесно јесте непобитан доказ да је операција била неопходна и хитна. Оцену њене ваљаности даће, разуме се, конзилијум компетентних, састављен од представника свих друштвених фактора и средина, јер је спорт својина свих. Чини се, међутим, да је већ сада извесно да ће се морати поново извести мањи локални, оперативни захвати. Види се то и по томе што, ту и тамо, поново бујају чирићи и туморчићи. (Знамо, наћи ће се већ неко да, за ове последње, каже како су доброћудни!). И свеједно што се све то лепо види све се, као у „стара добра времена“, праве невешти. сви чекају да неко други покаже прстом на болесно ткиво!…
И док ових дана читамо вести о подужим списковима спортских колектива и појединаца, који су се огрешили о друштвене норме и морају због тога да положе рачуне пред законом и друштвом, пријатељи велике спортске породице ЈСД „Партизан“ могу без страха сваком погледати у очи. То осећање честитости и чистоте да се радило поштено, без „довијања“, мутних радњи и махинација, макар и по цену скромнијих спортских успеха, чини резултате „црно-белих“ још вреднијим и импресивнијим. Додуше налази СДК у неким ривалским срединама покаткад подсете да неке „игре“ и захвате“ који су више одмогли „црно-белима“ него што су њима помогли. Подсете, не без гнушања и огорчења, да „утакмице“ нису увек биле регуларне, да борбе, оне спортске, нису увек биле равноправне!
Истински љубитељ спорта ће се, у светлу инспекцијских налаза, лако присетити зашто су неки спортисти имали више „мотива“ да се определе за спортски колектив који је, у међувремену, пао на сасвим ниске спортске, материјалне и моралне гране. Ти „мотиви“ су, у више прилика и случајева, значајно слабили играчку снагу многих клубова ЈСД „Партизан“. Ваља се присетити, а то заиста није тешко, да су стручњаци „црно-белих“ годинама припремали листе перспективних играча — за друге! Увек би се они, после помпезних изјава љубави и верности црно-белој боји, у последњем тренутку окретали неком другом, чак и много мање познатијем и перспективнијем клубу!
Тек је ова акција СДК потврдила оно што се, додуше често говоркало по чаршији, да је „мотив“ те изненадне „љубави“ најчешће значио исплату мимо прописа, кључеве аутомобила, кафића, радње, а, каткад, и неке „ситније“ позајмице од милијарде (старих, додуше) динара! Партизан ништа од тога (или томе слично) није чинио и зато ни најревноснији пратилац збивања у нашем спорту не може се присетити када је неки познатији такмичар, у току последњих неколико година, дошао у његове редове! А други су, не ретко, доводили кога су пожелели!
Ово, наравно, не истичемо да бисмо критиковали политику ослањања на сопствене снаге. Напротив Партизан је, уосталом, по томе одавно познат, своје највеће успехе он дугује управо спортистима однегованим у сопственој средини. Нешто сасвим друго смо желели да кажемо. Има, наиме, средина које не хају ни за какве друштвене норме, бране и акције. Чак се званично тврди да су радили како не треба, а они тврдоглаво спроводе своју „праксу“. И не само то: они то, чак, и од других траже! Драстичан пример ове врсте је захтев матичног клуба играча Сарајлића, иначе „слободног“ да бира клуб, да средина у коју долази мора, поред законом предвиђеног обештећења, надокнадити и тридесетак милиона незаконито (раније) исплаћених овом играчу! Пошто Партизан, доследан својој пракси поштовања важећих друштвених норми у спорту, не жели да их крши чак ни у случају када се ради о играчу какав му управо недостаје, није искључено да се не понове толики ранији случајеви — Б. Ђорђевић, Томић, Панић, Репчић, Петровић, Благојевић, Слишковић, Јеролимов…
Само зато што људи у Партизану нису вољни да скрећу с пута који се показао добрим и исправним. И треба их у томе подржати. Али остаје питање и недоумица докле ће други да раде противно друштвеним нормама, и то у тренутку када друштво чини уистину велике напоре на оздрављењу спорта? Да ли је довољно идентификовати их, јавно прозвати, извести пред суд, углавном привредни? Мислимо да није. Такве треба протерати из спорта, зарад његове чистоте и витештва.