Зовем се Ненад Тодоровић. Учим четврти разред, добар сам ђак и жесток навијач Партизана. Необично волим спорт, посебно фудбал као и многи моји вршњаци из школе. Што се тиче навијања већина се опредељује за Партизан или Црвену звезду. Често између себе расправљамо о фудбалу на тему коју је од наших клубова бољи и ко од нас деце игра боље: на „физичком“ у сали, или на пољанчету после школе.

Ја веома добро играм фудбал и угледам се на своје узоре из Партизана: на голу опонашам Стојића, кад играм у одбрани имитирам мог љубимца Нешу Стојковића, покушавам да шутирам као Трифуновић, да дриблујем као „Моца“, продирем као „Жиле“… Из свега тога се види колико сам привржен Партизану, о чему сведочи и ова моја црно-бела слика!

По вас дан учим фудбалске новине, због чега добијам и критике старијих, али ипак налазим решења: прво школа, па онда игра. Уосталом и мој идол и имењак Ненад Стојковић студира и игра фудбал. И студије му не сметају да буде сјајан у Партизану, државном дресу, па и изабраном тиму Европе! Е и ја хоћу тако, у свему да будем добар као мој Партизан и Неша.

Користим на крају прилику да Неши честитам „сребрни јубилеј“, 25-у утакмицу у дресу најдражих боја коју је одиграо у Титограду против Велса. Што нисмо победили мислим да он није крив, али за утеху верујем да ћемо Велшане победити на њиховом терену, као што сам стопроцентно уверен у коначни тријумф Партизана у овогодишњем првенству. Ко још може да сумња у тим који предводе чика Милош и чика Моца, који инспиришу два Ненада (Стојковић и Бјековић) и за који се боре „Жиле“ и остала младост!

— Ненад Тодоровић, Младеновац