Размишљања после две ТВ емисије о актуелним питањима спорта
Преображај спорта у нас на принципима социјалистичког самоуправљања, никако да се размахне у размерама које би биле у складу са идејом и суштином друштвених односа на којима као социјалистичка заједница инсистирамо. Када ово тврдимо, не чинимо то ради неког политичког мудровања, а још мање ради амбиција да по сваку цену будемо актуелни у „политичком курсу“. Једноставно, о томе морамо писати, будући да се све недоречености и непринципијелности у друштвеном третману спорта најгрубље одражавају на основне спортске организације — клубове и спортска друштва.
У нашој јавности влада уверење да су све девијације у спорту производ друштвено неодговорног понашања непосредно ангажованих људи — активних спортиста и друштвено-спортских радника, у клубовима и спортским друштвима. Притом се, не ретко, цео проблем самоуправног конципирања спортских организација и спорта као друштвене делатности у најширем смислу, лоцира на основне ћелије спорта по принципу; самоуправљање у спорту и имамо, или — имаћемо онолико колико је ово развијено у спортским (такмичарским) колективима. Другим речима, ако постоје кривци за спорост и очигледно заостајање друштвеног преображаја спорта, могу се без тешкоћа открити — они су међу активним спортистима и друштвено-спортским радницима у тзв. спортској бази!
Такво логицирање, међутим, не само што се заснива на заблудама, попут оне из познатог вица или анегдоте о „каплару Ћири због којег су пропали армијски маневри, јер није држао равнање“, већ је и веома друштвено импликативна. Наиме, спортски клубови и спортска друштва, ма колико да су, уз спортисте као индивидуе, основним субјекти о којима се, у крајњим консеквенцама, ради, када је у питању дефинисање друштвеног статуса, не могу сопствени статус решити а) независно од токова којима се друштво као целина креће и, б) независно и мимо надградње која делује у име спорта, и, што је посебно симптоматично — живи на рачун спорта.
Колико је ово тачно, између многобројних, потврђује и пример клубова ЈСД „Партизан“: извесно је да су спортисти; друштвено-спортски радници и радне заједнице у овој великој спортској организацији у последњих неколико година чинили огромне напоре да се организују и да у спорту и кроз спорт делују као самоуправљачи. По многим формалним интерним мерама и поступцима, рекло би се да је постигнуто жењено стање. Такав утисак се може стећи и по основу појединачних манифестација нашег спортског заједништва, какво је, на пример. поштивање и примена тзв. консензуса у доношењу неких одлука од заједничког интереса. Међутим, између праксе и стварности спортских клубова и спортских друштава с једне, и понашања и друштвеног статуса ширих спортских асоцијација — савеза, удружења, СИЗ-ова и сл. постоји веома, веома велика непознаница.
Као да не знамо нити шта нећемо нити шта хоћемо
Све што је до сада постигнуто, заправо само на својеврстан начин указује па наша лутања кад је реч о концепту спорта који би и по садржају и по форми одговарао социјалистичком самоуправном бићу нашег друштва. Ако смо до јуче веровали да можда не знамо што хоћемо у самоуправном преображају спорта, особито оног врхунског, односно — да немамо сасвим разрађени концепт овог, слушајући ехо неких јавних оцена и мишљења каквих је у последње време било, нарочито након налаза СДК о материјално-финансијском пословању спортских организација, изгледа да не знамо нити шта нећемо.
Једну од изразитих манифестација флуидног стања у организовању нашег спортског живота представљали су покушаји ТВ Београд да се „укључи“ у друштвени тренутак нашег врхунског спорта. Док су у првој таквој емисији учесници углавном квалификовано указали на последице стања. У другој емисији (23. 12. 1982. године), претензије позваних и водитеља — представника ТВ, су биле више него радикалне.
И што је гледалац могао чути? Дивљење туђим моделима, посебно онима позајмљеним из западног поимања друштвене етике, у стилу да се требамо поносити са ценом коју на светској ПИЈАЦИ имају наши људи. Одбрану привилегија које спорт нуди онима који не делују непосредно у спортским колективима. Одбрану сопственог еснафа — тренерског, спортских новинара и спортских чиновника у форумима. И томе слично.
Није ли сада, након свега, ипак наступио тренутак да спортисти, попут свог младог колеге Ковачевића на поменутој ТВ емисији, поставе питање свог друштвеног положаја. Али не чиновницима већ друштвеним субјектима који носе историјску одговорност за наш свеукупни развој — СКЈ и радним људима и грађанима наше земље. И још нешто: није ли у томе један, ако ме и једини задатак друштвено — спортских радника у спортским друштвима и клубовима — да покрену дијалог на отвореној актуелној политичкој трибини о самоуправној трансформацији спорта.