Милутин, Мирјана, Марко (8) и Миљан (5). Срећна породица — Шошкић. „Патер фамилиас“, у спортским круговима, добро знан. Партизанова „беба“, голман којим смо се поносили, репрезентативац Југославије 50 пута. Чувао је и мрежу репрезентације света, бранио у дресу ФИФА 1963. године.
— Било је то у Лондону на прослави 100-годишњице енглеског фудбала — присећа се наш домаћин. — Био је то посебан доживљај. Окупиле су се заиста све саме звезде светског фудбала и у том друштву осећао сам се као међу својим друговима.
Непосредан, какав је увек био, без напора пронашао је заједнички језик са таквим асовима као што су били Лав Јашин, Ди Стефано, Пушкаш, Генто, Зелер, Ђалма Сантос…
— Пеле није дошао. Био је повређен — каже наш ас.
Како изгледа бити у браку са таквом звездом каква је био Милутин Шошкић?
— Ни мало лако — каже супруга Мирјана, професор ликовне уметности у СЦ „Никола Тесла“. Највише боли што мало времена проводи у кући. Од како смо у браку ни један годишњи одмор није имао. Наравно, то је она „ружнија“ страна нашег брака. За све остало заслужује похвале.
Татине изостанке најтеже подносе синови Марко и Миљан. Али, они су поносни на оца. Истина, мало се љуте јер тата Милутин никада без питања не прича о данима када је голманским бравурама одушевљавао цео свет. А тата је поносан јер обојица навијају за Партизан.
— Ујак ме наговарао да навијам за Црвену звезду — одаје малу тајну старији Марко. — Није успео да ме наговори. Ја као и тата навијам за Партизан.
— Не. нисам у свему имао никаквог утицаја — као да се правда тата Милутин. — Сам се определио. Сви у кући навијамо за Партизан.
Мама Мирјана све ово прати осмехом. Сећа се давних дана и…
— Била сам још девојчица када сам први пут видела Милутина. Био је већ тада фудбалска звезда. Враћала сам се из шетње са сестрићима, била сам за оно време мало необично обучена а он и његови другови су то смехом пропратили, бар ми се тако чинило, иако су стајали на предњој а ја на задњој платформи аутобуса. Следеће виђење било је на једној утакмици и морем признати да се стасом и појавом издвајао у тој групи. Трећи сусрет је био и упознавање, али случајно и „кобно“.
Данас је то успешан брах. У стану који захваљујући Мирјаниној „жици“ за уметност одише мноштвом укусних детаља, много је цвећа.
— Волим цвеће али и животиње. Имамо канаринце, корњачу, зеца… — додаје мама Мирјана.
Професор је уметности. Ученици знају и да је супруга познатог фудбалера.
— Знају и да навијам за Партизан. Понекад час, обично понедељком, почињемо причом о фудбалу. Понекад се мало нашалим и на рачун оних који навијају за Црвену звезду, али то је само „увод“ у предавање — објашњава домаћица која пажљиво прати сва збивања у нашем фудбалу.
Домаћин, опет не крије да је Стадион ЈНА одувек био његов други дом. Проводио је као што и данас проводи, више времена на Топчидерском брду него у кући. По завршетку каријере постао је тренер па данас каже:
— Тежак је то позив. За дванаест година од како радим овај посао нисам био на годишњем одмору. Највеће жртве подноси фамилија. Али, имају разумевања. Супруга највише.
Шошкићи су у Београд дошли из Пећи још 1947. године. Милутин је две године касније већ носио дрес пионирског тима Партизана. Тако је почео. И увек је ишао напред. Прошао је кроз све клупске селекције, са Партизаном освојио три титуле првака. „Бебе“ су стигле и до финала Купа шампиона. Хејсел је остао у тужној успомени. Реал је за гол био бољи, Те 1966. Шошкић је отишао у печалбу, у Келн, са ореолом голмана Који је бранио 50 пута гол репрезентације Југославије. Није имао среће.
— Повреда је све покварила. После две године вратио сам се у Београд и силом прилика послао тренер. Немци су тражили велико обештећење, нико то није могао да прихвати, па сам у исто време био професионалац у Келну и тренер у ОФК Београду.
На Карабурми је провео шест година. Од тога половину као први човек стручног штаба. ОФК Београд је бележио успехе, али је један кризни моменат све покварио и Шошкић се преселио у Кикинду. Данас каже да су то били његови најлепши дани у тренерској каријери и вероватно би на северу Баната и данас био да се није јавио Партизан.
— Прихватио сам позив. Схватио сам то као обавезу. Дошао сам са жељом да помогнем колико могу — скроман је наш домаћин.
Један је од помоћника Милоша Милутиновића. Води бригу о младом тиму и наравно голманима. За Стојића и Залада каже да су међу најбољим чуварима мреже у земљи и да је прави штета што за обојицу нема места у тиму. Не заборавља да нагласи и колико је улога голмана деликатна као ни то да су Стојић и Залад и те како заслужни за јесењи тријумф „црно-белих“.
Спремао се да буде тренер. Ушао је у посао који носи прегршт ризика, али…
— Мислио сам да је довољно само радити и да онај ко ради мора да има и резултате. Нажалост, није тако. У тим водама догађају се ствари које су мени као човеку стране. Одолео сам притиску да кренем путем који на нечастан начин води до успеха.
Увек је важио са спортисту којег краси поштење и борбеност. Такав је и као фудбалски учитељ. О данима који су иза њега ретко размишља, али…
— Наша генерација је била нешто друго. Били смо дружељубивији, патриотски више настројени, клуб смо више волели. Мање смо тражили, више жртвовали, били сложнији и храбрији.
Каже за себе да је саткан од спорта, да нема времена за друге ствари.
— Спорт је мој живот. За друго заиста имам мало времена. Оно мало слободног проводим у кругу породице, у игри са синовима и читању. Волим књигу. Тренутно, поново, читам Ћосићево „Време смрти“. Жао ми је што су ишчезла времена јунаштва и храбрости.
Прича са поносом о фудбалу али и својој породици. Шошкићи су имали шесторо деце, сви су осим једне сестре у Београду.
— Велика смо фамилија. Често смо код оца и мајке — прича Милутин. — И данас се трудим, да ничим не разочарамо родитеље. Живимо као једна велика патријархална породица и сви смо задовољни.
Шошкићи су знани. Драгутин, Милутин, Угљеша, Урош, па у другом колену Милош и Миљан… Лоза Немањића као да се наставља.
— Све је било случајно, без икаквих предрасуда — каже, кроз осмех, Милутин Шошкић. — Допало нам се то па и на синове преносимо.
Ипак, Партизан и црно-бела боја су највећа љубав Милутина Шошкића. Поносан је што су „црно-бели“ први део шампионата завршили као најбољи, поносан је и на то што је његов Партизан остао чист у акцији инспектора СДК.
— Та вест да у Партизану нема прекршаја била је једна од мојих најлепших победа — уверава Милутин Шошкић. — Требало је издржати све те притиске, не једном су упирали прстом у нас као неспособне и „неприлагодљиве“, час су нас и нападали што не идемо путем којим су други ишли. Требало је то све издржати, стоички смо све подносили и данас смо поносни што Партизану ми као тренери нисмо укаљали образ.
Зар и ове речи не говоре довољно о нашем асу, о нашем Милутину Шошкићу.