Радановић, Вукотић и Смајић играли у минулој години одлично, па су се нашли међу најбољим фудбалерима у земљи у анкети „Спорта“

Минула година донела је фудбалерима Партизана шампионску титулу и прегршт добрих игара, на задовољство многољудне армије Партизанових навијача. Сваки фудбалер дао је на свој начин удео у тој титули, али Вукотић, Радановић и Смајић играли су посебно добро, не само у клупском већ и репрезентативном дресу, разних селекција. Отуда и није чудо што су сва тројица заузела висока места, у традиционалној анкети „Спорта“ у избору фудбалера године.

Много је у последње време писано и причано о Љубомиру Радановићу, халфу без мане и страха. Када је већ тако, онда је очигледно да момак то и заслужује. У Партизану је целу годину играо, малтене, без осцилација, а на терен је често пута знао да истрчи и повређен, са примљеном инјекцијом уочи почетка утакмице. Његов удео у титули био је немерљив, а убрзо је постао и стандардни репрезентативац. Још увек у сећању остају његове добре игре против Норвешке, Велса и онај одлучујући гол против Бугара, који нас у Париз одведе. Зато се са правом може констатовати да је минула година била година пуне афирмације Љубомира Радановића. Онда и није чудо што је Радановић у скоро свим анкетама заузео друго место, иза Зорана Симовића, иако многи сматрају да је млади Цетињанин био можда и најбољи.

— Драга су ми сва та признања — истиче Радановић. — Упорним радом све сам ово постигао, а ова признања само су ми и стимуланс и обавеза више, да играм још боље и допринесем успесима репрезентације и Партизана.

Нисмо рекли ништа ново, ако констатујемо да је у минулој години капитен и идејни вођа „црно-белих“ Момчило Вукотић доживео другу фудбалску младост. Његове игре, присуство у тиму и пословична борбеност, уливала су ону неопходну снагу и сигурност читавом тиму. Без маестралног Вукотића, тешко би Партизан до титуле стигао, а Моца је показао, по ко зна који пут како се изгара на терену и воли клуб. Иако га чека директорска фотеља, он није хтео у њу пре него што помогне, својим богатим играчким и људским искуством, овој генерацији Партизанових фудбалера да стаса.

— То је била моја дужност и обавеза. Минула година била нам је берићетна, титулу смо освојили, а једино остаје жал за КЕШ-ом, мада играма нисмо ни ту разочарали — каже Вукотић.

Млађаном Адмиру Смајићу минула година донела је пуну афирмацију. Постао је стандардни првотимац, заиграо најбоље онда када је било најпотребније, па је и његов допринос шампионској титули немерљив. Изванредан техничар, схватио је да се од талента не може „живети“, па је на свакој утакмици максимално изгарао, претрчао километре и километре, и у њему Партизан полако, али сигурно добија новог пословођу, који ће бити кадар Вукотића да наследи. Сем тога Смајић је играо изванредно и у олимпијској репрезентацији и био један од кључних фудбалера селектора Ивана Топлака. За љубитеље фудбала било је нормално што се Смаја нашао на првом месту ранг листе.

— Задовољан сам постигнутим у минулој години — прича Смајић, — али то је тек почетак. Тек треба радом и играма да се доказујем. Верујем да је предамном још много лепих фудбалских тренутака.