Пишем вам непосредно после сазнања да је Џевад Прекази напустио Партизан и потписао приступницу за Хајдук. Заиста не знам шта да кажем. После тога остао сам закратко без речи. Нисам знао да ли да тугујем или да се љутим. У сваком случају разочаран сам и огорчен — поступком Преказија!

Кад је дошао у наше црно-бело јато био је анонимни „шврћа“. У нашој пионирској и омладинској фудбалској школи испекао је фудбалски занат и афирмисао се као ас. А кроз какве је све перипетије пролазио и увек ја наилазио на помоћ, подршку и разумевање клуба, друга у тиму, тренера и нас навијача. Сетимо се само како је по одласку Младинића из Партизана једно време нестао са фудбалске сцене и опет постао онај стари Преки — миљеник црно-белих навијача. Зар је све то заборавио? Зар му све то није ништа значило? Зар је то хвала клубу и клупским друговима, Милошу и армији верних навијача?!

Моћнији фудбалер него спортиста, Прекази очито није имао храбрости ни воље да призна своје грешке као што су то учинили Димитријевић и Манце. Тиме нас је додуше хендикепирао, али то не значи да и без њега нећемо освојити титулу. На нашим момцима остаје да овог пролећа докажу да су и без Преказија шампионски тим и да још увек важи позната изрека: „Кога нема без њега се може“.

— Часлав Алексов, Бор, Николе Коперника 13