Питомац сам Ваздухопловне техничке средње војне школе у Рајловцу, ватрени навијач „црно-белих“ и редован читалаца мог најдражег листа „Партизановог весника“. Као такав, јасно, не пропуштам ниједну утакмицу мојих љубимаца када гостују у Сарајеву. Последњи пут сам их гледао на Грбавици у сусрету Жељезничар — Партизан (1:1). Иако су ме другови одвраћали због врло хладног времена да не идем на тај меч нисам их послушао и нисам зажалио. Не само због тога што су „црно-бели“ играли шампионски и заслужили победу коју им је несавесни арбитар Шарић одузео, већ превасходно због изванредне игре Радановића и Смајића који су били прави јунаци овог беспоштедног, исцрпљујућег окршаја.

Радановић је просто бриљирао, збрисао је „као гумом“ Паприцу са терена, док је Смајић покривао готово читав терен од средине поља до гола Жељезничара. Мирне душе могу рећи да су њих двојица имали већи учинак него 5-6 фудбалера једне или друге екипе! А то значи да су поред фудбалског мајсторства показали и како се „гине“, изгара и „душа даје“ за своје клупске боје. Зар је онда чудно што су ми после Моце главни љубимци постали Радан и Смаја?

— Здравко Мацура, Рајловац, ВТСВШ