Као велики навијач Партизана и поштовалац фудбалских асова црно-белог клуба, користим прилику да преко „Весника“ изразим захвалност сјајном спортисти и човеку Љубомиру Радановићу за све што је дао и учинио у минулој сезони за Партизан и југословенски фудбал, а нарочито за онај диван победоносни гол против Бугара којим нам је визирао пасош за завршни турнир Купа европских нација идућег лета у Француској!

Радановић је прошле године био несумњиво фудбалер са најстандарднијом формом у Партизану, а у анкетама разних листова оцењен је као други југословенски фудбалер (одмах иза Симовића), односно трећи спортиста наше земље у 1983. години. Поред великог фудбалског знања, њега красе висока борбеност и морал, изузетна скромност и примеран спортски дух. Због тога би га радо видео сваки тренер у свом тиму, а сваки навијач у дресу свог клуба. Савезни капитен Тодор Веселиновић више не каже да замисли најбољу једанаесторицу Југославије без Љубомира Радановића!

Он је свестран фудбалер који може да игра на сваком месту, мада сам сматра да му највише лежи улога центархалфа, поготову кад има задатак да уштопује најопаснијег противничког нападача. Сетимо се само како је уштоповао Јана Раша у судбоносном мечу у Кардифу. Сам Раш је после тога изјавио: „Ниједан играч ме није тако добро чувао и онемогућио без иједног фаула или грубости“. Тај фер и коректан однос према противнику нарочито импонује у Радановићевој игри.

А шта тек да се каже о његовој скромности и понашању типичне антизвезде. Боља илустрација ове Радановићеве врлине није потребнија од изјаве коју је дао непосредно после свог победоносног гола у Сплиту. Кратко је рекао новинарима само две речи: „Хвала Симовићу!“ (!). А ја бих са своје стране поручио овом сјајном момку, који би могао и морао да служи као узор свим саиграчима, само: „Браво и хвала ти Радановићу!“

— Милан Митровић, Лајковац, Ш.У.А. „17. септембар“