Баш на сцене из филма о усамљеном јахачу подсећају сцене Партизанове клупе на којој усамљен седи Боро Џаковић. Лишен сваког помоћника, сем званичног делегата свог клуба за записничким столом.
Разговарамо с њим сутра дан после пораза с Југопластиком. Снужден је, наравно.
Не жали се што је сам на клупи, јер је то одлука Стручног савета Партизана, у ствари спровођење одлуке професора Николића који је на четири месеца „тркнуо“ до Италије, тачније до Скаволиније из Пезара. Да њима помогне… А Партизан? Па, ту је млади, талентовани, пожртвовани Џаковић. Али он није свемоћан.
— Психолошко стање у екипи је заиста на нижем нивоу него што 6м требало да буде, кад се зна да сваки изгубљени меч на свом терену значи и већу удаљеност од „плеј-офа“, — каже Џаковић. — Оно је, наставља, проузроковано најпре премором најбољих играча. Па, како Зоркић да издржи и терет Првенства и мечеве репрезентације. Лишен комплетног предаха. Како Грбовић да искористи све своје квалитете кад је превише темпераментан да би носио на леђима терет меча? Савовић и Пешић мада хладнокрвнији, немају достојну замену и они играју слабије него што сам оцењивао.
… Што се тиче тога што сам сам на клупи, верујте да ми је тешко, Али, ја сам службеник, уз то и педагог и тренер и не могу да захтевам брда и долине. За то је задужен Стручни штаб.
… Да, губимо на свом терену. И то није чудно. Тек је Југопластика вратила део гледалаца. Пред празним трибинама тешко је играти. А и судије, као да су осетиле да имамо прилично нервозну екипу, те се почесто играју с нервима играча. Све су то елементи који утичу на сваког играча који би, по природи ствари, јер су то већином разумни и поштени момци, имали и мањи број личних и техничких грешака.
… Што се пласмана тиче верујем да ћемо до краја стићи до шестог места. А онда, видећемо.