са екипом Партизана, на припремама у Купарима
Купари, јануара
Милош Милутиновић је присталица разноврсних припрема, без дугог и монотоног задржавања на истом месту — такав је систем рада већ дао добре резултате, а даје их и сада. Атмосфера у Купарима је изванредна, другарска и радна — играчи дају све од себе (а овде је на окупу комплетан Партизанов погон: чак 27 фудбалера, од стандардних првотимаца, до стипендиста!).
Одигране су и три утакмице, забележене три победе: првотимци у Билећи са 6:1 и у Херцег-Новом са 2:0, док је млади тим тријумфовао у Ћилипима чак са 12:0 (противници су били локалне репрезентације и екипе). Циклус тешких Утакмица почиње већ почетком фебруара, на турниру у Хонг-Конгу и наставља се све до краја сезоне (у којој треба играти у згуснутом ритму: недеља — среда — недеља). Због тога су припреме у Купарима од посебног значаја.
Партизан је, свуда, окружен симпатијама и љубављу навијача.
У Хотелу „Горичина“, рецимо, играче свакога давна служи исти келнер — Бели Хајровић, ватрени партизановац. Он је захтевао да, ради у три смене док је Партизан ту и за доручак, и за ручак, и за вечеру.
Сви су импресионирани стручним радом.
— Сматрам да је ово најбоља стручна школа, коју сам могао да похађам! — каже млади тренер Миладин Марковић, из Неготина, који је стално уз екипу: гледа, учи, записује.
Играчи Партизана пуни су снаге и ведрине, расположење је одлично: у аутобусу који их носи на утакмицу сви певају (час уз пратњу Томе Здравковића, час уз Мирослава Илића, са касетофона — разуме се!), интересују се који ће филмови бити приказани на ФЕСТ-у, не престају да се шале са економом Ћамилом — много је напора остало иза њих (Радановић је, рецимо, у протеклој години, одиграо 100 званичних утакмица за различите селекције, од клупских до репрезентативних, да би све то крунисао драгоценим голом у Сплиту!), али их највећи напори тек очекују — борба за нову титулу!
На терен у Кумбору, против репрезентације овог краја — састављене од играча из Кумбора, Бијеле, Баошића, Зеленике, Игала и Херцег-Новог — истрчао је овај Партизанов тим, који ће представљати основу и за пролећни део првенства: Стојић, Радовић, Ројевић, Јешић, Каличанин, Радановић, Смајић, Димитријевић, Манце, Вукотић, Шаља (у другом полувремену, у игру су ушли: Залад, Машић, Карановић, Радуловић и Поповић).
Головима Вукотића и Јешића, по веома тешком, тврдом и блатњавом терену, по ветру и по киши, Партизан је победио са 2:0 — али, више од резултата, у овој фер и борбеној утакмици, импресионирала је пожртвованост и залагање читавог тима…
— Хладно, а? — добацује нам шеретски Моца, сав мокар и ишибан ветром.
Такав је фудбалски занат!
На повратку из Херцег-Новог, чују се опет шале песма играча — атмосфера је, заиста, дивна, спортска и другарска.
Слободно време, уколико га има — јер, тренинзи трају и пре и после подне проводи се уз гледање телевизије, читање новина, играње шаха (Милош је, разуме се, најстраснији шахиста, па је ту своју страст пренео и на добар део екипе — али, најљући су ривали собне колеге и кумови Јешић и Стојић, који су међусобно одиграли већ тридесетак партија: резултат је, кажу, изједначен!
Један дан живота, у Купарима, на припремама Партизановог тима, био је пријатан излет — то је дан који улива наду да ће првенствени окршаји који долазе, донети пуно радости навијачима „црно-белих“!
Милош: „Све је враћено на своје место“!
Милош Милутиновић, који заједно са Ненадом Бјековићем, руководи Партизановим припремама у Купарима, не крије своје задовољство због успешно обављеног посла, оптимиста је пред наставак шампионата, али и веома опрезан и реалан кад је реч о Партизановим шансама у пролећном делу првенства…
МИЛУТИНОВИЋ: Ми смо шампиони, ми бранимо титулу! На овим припремама, све је враћено на своје место, и атмосфера и односи, али чекају нас велика искушења… Хендикеп је, рецимо, што је Живковић изненада отишао у Армију. Срећом враћају се Клинчарски и Ђелмаш. Пролеће дочекујемо спремнији и јачи, него што смо били јесенас! Верујем да ћемо играти квалитетније и боље, а тиме стичемо реалне и објективне шансе да се боримо за титулу.
П. ВЕСНИК: Какву игру очекујете у пролеће: хоће ли бити ефикаснија него јесенас?
МИЛУТИНОВИЋ: За пролеће обећавамо ефикаснију игру, јер смо током јесени испољили доста слабости у том погледу. Било је више разлога за то, субјективних и објективних, а ни унутрашња атмосфера у екипи није била најбоља… Током припрема, елиминисали смо оне субјективне разлоге који су битно утицали на нашу игру, па ће и игра и ефикасност, на пролеће, опет бити на оном старом шампионском нивоу. Немамо други рецепт за игру и другачији приступ игри, сем онога кад смо освојили шампионску титулу…
П. ВЕСНИК: Који су били разлози пада екипе?
МИЛУТИНОВИЋ: Прво, тим се стално мењао. Друго, било је доста повреда, казни, па и недисциплине. Треће, неки кључни играчи су играли испод својих могућности. Четврто, после освајања шампионске титуле, дошло је до самозадовољства и опуштања код једног броја играча. Пето, игра није била на такмичарском нивоу… Но, упркос свему томе, ми смо успели да изборимо висок пласман: заостајемо за Хајдуком само један бод — и тај висок пласман нам даје реалне шансе у наставку првенства!
П. ВЕСНИК: Шта нас чека у прелеће?
МИЛУТИНОВИЋ: Фаворита нема, па су и наше шансе изгледне. Водиће се велика борба за прво место, између нас (као шампиона) Хајдука (који има разлога да гаји највише амбиције), и Црвене звезде (која такође жели да се умеша у борбу за прво место, утолико пре, што њу никада не треба отписати). Ту су још Ријека и Жељезничар — али, објективно гледано, ни једна од ових екипа није фаворит у правоме смислу…
П. ВЕСНИК: На који тим рачуна Партизан?
МИЛУТИНОВИЋ: Основа тима је ова екипа која се припрема у Херцег-Новом, а битних измена неће бити ни у такмичарској сезони, с тим што ће нам се још прикључити Клинчарски и Ђелмаш… За место у првој постави бориће се ових шеснаест играчи: Стојић и Залад, Радовић и Ројевић, у средњем реду: Јешић, Радановић, Каличанин и Машић, а уз њих и Димитријевић, Манце, Смајић, Вукотић, Шаља, Радуловић, Поповић, Карановић… Наравно, намећу се и многи млађи играчи, који су такође на овим припремама и од којих ће неки добити шансу већ овога пролећа. Зато смо и довели читав „погон“ на припреме, укупно 27 играча, а рачунамо и на јуниора Горана Стевановића… Ето, то су контуре тима, али ја у овоме тренутку не могу да гарантујем која ће једанаесторица понети највећи терет пролећа!
МИЛУТИНОВИЋ: На основу атмосфере, дисциплине рада и целокупног односа, на основу тога како се сви играча, са вољом и упорношћу и са максималном радошћу ангажују и издржавају све напоре — ја само могу да куцнем у дрво! Ово је пример успешних припрема. И ја се надам да ће тако остати све до почетка првенства, где нас већ у првим колима чекају тешка гостовања и где имамо веома неповољан распоред…
П. ВЕСНИК: Има ли и нешто лоше?
МИЛУТИНОВИЋ: Има нешто што морам да кажем: коначан успех и остварење наших амбиција, у многоме, зависи и од укупне атмосфере у клубу. Спремност екипе само је један део снаге Партизановог колектива и стање у клубу мора бити на истом нивоу… За поновно освајање шампионске титуле, све мора беспрекорно функционисати тако да до почетка првенства треба превазићи све слабости. Рецимо, обезбеђивање обећаних станова. Ако се не испуне сва обећања дата играчима и потврђена уговорима, то може да угрози мотивисаност и атмосферу јединства међу играчима… Обавезе клуба према играчима морају се поштовати — јер, неизвршење неких уговорних обавеза лебдело је над екипом, као сенка, читаве јесени. Припремни период, дакле, повезан је са свим осталим активностима клуба…
Касније, у разговору са Шпиром Синовчићем генералним секретаром клуба који такође прати екипу на овим припремама сазнали смо да је Извршни одбор уложио огромне напоре да се неки нагомилани проблеми разреше (за шта, о6јективно, постоје сви услови, јер Партизан је један од ретких југословенских фудбалских клубова чије је финансијско пословање, тренутно, позитивно!).
Можда је размишљања играча, на ову тему, најбоље илустровао блиц разговор са Јешићем, који каже:
— Ми знамо да Партизан никоме није остао дужан, али егзистенцијални проблеми, док се не реше, притискају и екипу и појединце — посебно стамбено питање — јер, изложени смо максималним напорима, а имамо породице о којима морамо мислити, шта је нарочито присутно ако немамо сталан и сигуран кров над главом…
Битка за шампионску титулу води се, према томе, на различитим фронтовима
П. ВЕСНИК: Ко ће бити носиоци Партизанове игре7
МИЛУТИНОВИЋ: Капитен Вукотић има посебно место у екипи, кад је реч о укупном нивоу те игре! Ту је и Смајић који је доживео пуну играчку афирмацију и који игра квалитетно у континуитету. Али, тешко је одређивати појединачне доприносе: одбрана, на челу са Стојићем, веома је поуздана (ми смо примили веома мало голова, што је резултат игре веома квалитетне одбране, са Радановићем, Јешићем и Каличанином у средини, а Радовићем и Ројевићем са стране). Наравно, за врхунске резултате, потребна је и ефикасност — Манце је у јесен осетно подбацио, али ја сам уверен да ће ово пролеће бити његово. Верујем да ће и Димитријевић бити на нивоу својих великих могућности (јер, у јесењем делу, и његов допринос био је незнатан). И долазак Клинчарског значиће много за екипу…
Моца
Вукотић је прави капитен и вођа тима и на терену и ван њега. Кад њему добро иде, функционише и читав тим. На овим припремама, у Купарима, увек је насмејан, добро расположен, као што је и радан, приљежан, пожртвован, мозак тима…
Чујем како играчи причају између себе:
— Никада Моца није био тако добро расположен на припремама, никад се није толико смејао и шалио…
П. ВЕСНИК: Који су разлози тако доброг расположења?
ВУКОТИЋ: Претпостављам да су ми ово задње припреме у каријери… А доста их је и било!
Он увек делује помало шеретски.
П. ВЕСНИК: Како теку припреме?
ВУКОТИЋ: Атмосфера је заиста одлична, сви се максимално залажемо. Желимо да будемо што спремнији — па, имамо добру позицију, после првог дела првенства. За Хајдуком заостајемо, само један бод, у трци смо за прво место…
П. ВЕСНИК: Како доћи до њега?
ВУКОТИЋ: Наш основни задатак је: подићи ниво игре, у односу на јесен. Ако то учинимо, а на најбољем смо путу, наше шансе за прво место сасвим су објективне!
П. ВЕСНИК: Атмосфера је све боља, зар не?
ВУКОТИЋ: После освајања шампионске титуле, очекивали смо да ће доћи до извесног опуштања. За већину играча, ово је било први пут да постану шампиони. Ту сласт, раније, осетили су само малобројни чланови екипа: Аца Трифуновић, Прекази, ја… Срећом, најтеже смо прегурали, а остали смо при врху. Сада је освојена титула већ потиснута у други план, ми желимо да се поново потврдимо, и као појединци и као екипа. Наш императив није да Партизан буде првак по сваку цену, али ми то можемо. Партизану је место у самоме врху, у свакоме случају!
Са мало речи, Моца је изразио опште расположење које у екипи влада: без грча и притиска, покушати оно највише да се одбрани титула!
Радан
Радановић је, после оног гола у Сплиту („Људи моји, је ли то могуће…“) постао најпопуларнији играч Партизана. На припремама, сви питају за њега, хоће да га виде. Пре утакмице, у Херцег-Новом, једна девојчица донела му је букет мимоза!
У аутобусу, док се возимо ка игралишту, Манце који је најбучнији и највеселији на овим припремама задиркује Радана, имитирајући Младена Делића:
— „Ко… Ко?… Радановић! Радановић!“
А Радан се само смешка, миран, повучен, тих. Био и увек најозбиљнији и најћутљивији момак међу „црно-белима“.
П. ВЕСНИК: Да ли је онај гол у Сплиту (који, узгред буди речено, вреди осам милијарди динара!) променио твоју играчку судбину, избацујући те у први план?
РАДАНОВИЋ (одговара тихо, прибрано): Могло би се на то различито гледати: тај гол је, свакако, позитивно утицао на моју каријеру, али није променио ништа у суштини у моме односу према клубу и репрезентацији… Све то треба схватити нормално — јер, првенство је на прагу, наше и европско — са првим утакмицама, тај ће се гол заборавити, али ће се и памтити…
П. ВЕСНИК: Остао си некако миран?
РАДАНОВИЋ: Па, покушавам у свему томе да останем прибран. У фудбалу, се увек треба доказивати, од најмање пријатељске утакмице, па до оних најважнијих и најтежих, за бодове…
П. ВЕСНИК: Постао си стуб тима?
РАДАНОВИЋ: Веома ми је драго кад осетим да је највећи део одговорности на мени, јер мислим да то могу оправдати.
П. ВЕСНИК: Уз Моцу, овде, делујеш најзрелије?
РАДАНОВИЋ: Можда то изгледа тако што свакој утакмици прилазим озбиљно и одговорно. Циљ ми да сваку утакмицу одиграм добро и све подређујем том циљу. Зато, ваљда, играм без осцилација.
П. ВЕСНИК: Шта би за Партизана био успех у овоме првенству?
РАДАНОВИЋ: Наш циљ је да одбранимо титулу, али мора се признати да ће то бити тешко, јер Хајдук је врло јак. У најмању руку, треба очекивати пласман у Куп УЕФА. Али, све ће се то разрешити већ у првим колима, јер играмо неколико утакмица на страни…
И на терену, Радановић делује исто овако прибрано, одлучно, самоуверено. Диригује игром одбране, за њега нема изгубљене лопте — он је, без сумње, један од главних адута „црно-белих“ у наставку шампионата.
Исти осмех лебди му на лицу и када каже: .
— Што смо више одсутни од куће, то нам је теже. Волим да сам са својом породицом. Али, тако мора да буде — то је професионализам. Све је подређено једноме циљу: да се успе!
Гледајући Радана, човек мора да поверује да ће Партизан успети!
Шоле
На припремама је млади Партизанов погон, којим руководи Милутин Шошкић. То су све амбициозни момци, потковани фудбалским знањем — Партизанове нове „бебе“, које не знају за поразе. На тренинг утакмици, у Ћилипима, „бебе“ су показале велику ефикасност, постигавши чак дванаест голова!
Чава их, у шали, зове — Шолетове „кариоке“. А Ћамил додаје: „Ма, то су — камиказе!“
Међутим „камиказама“ и „кариокама“ налазе се: Јевтић, Николић, Вермезовић, Станишић, Стојменовић, Ђерић, Лопичић, Милутиновић… у Београду је, због школе, остао Крчмаревић, а у војсци су, из ове генерације: Ђукић, Вранић, Никодијевић, Петрић, Ракас… Партизан, очигледно, не треба да страхује за своју будућност!
ШОШКИЋ: Овде је најбитније стрпљење… За годину и по дана, Партизан ће имати јак тим двадесетогодишњака, који су већ одслужили војску и који сви уче неку школу; тим који не зна за поразе; који је свуда радо виђен и који сам може да се издржава… Момци су помало нервозни због тога што је и Партизанов први тим веома млад — па, Манце, Шаља, Смајић, Машић или Радуловић, њихови су вршњаци… У Партизану млади имају испред себе такође младе играче!
Добра је то ситуација, основ за здраву конкуренцију у борби за место у тиму.
ШОШКИЋ: Желео бих да моји момци одиграју, на овим припремама. једну праву утакмицу са првом екипом, па да видимо ко је бољи! И ми смо се некад тако калили, кад смо били Партизанове узданице: умели смо да, на тренингу, потучемо до ногу први тим. А у прву екипу улазили смо постепено… Не треба заборавити да је наша генерација (Зоран, Гале, браћа Чебинци, Бечејац, Рашовић, ја…), стварана пуних десет година. И сада смо на путу да обезбедимо будућност Партизану!
П. ВЕСНИК: Шта момцима значе ове припреме?
ШОШКИЋ: Много. Они су, што се фудбалског знања тиче, школовани до максимума. Овде добијају у снази, да издрже напоре и тврдоћу првенства.
П. ВЕСНИК: Које су основне карактеристике Партизанове фудбалске „школе“?
ШОШКИЋ: Сви знају да играју, умеју да одушеве. Јуче су, у Ћилипима, дали чак дванаест голова — брзо се проигравало и шутирало. И Милош, као фудбалски поета, био је одушевљен њиховом игром… Недостаје им физичка спрема, коју управо сада стичу. А када, уз фудбалско знање, дођу снага и искуство, Партизанова ће „школа“ (чије је претеча Матекало), показати све своје квалитете!
Тако и Партизанов млади тим, на овим припремама у Купарима, даје свој допринос стварању оптимистичке атмосфере, у ишчекивању пролећног дела првенства.
Ћамил
Најдужи радни дан, на припремама у Купарима, има Партизанов економ, популарни Ћамил — он овај напорни посао ради већ 23 године и јон се није уморио. Први устаје, у рану зору, а последњи иде на спавање, кад су већ сви одавно у креветима. Ћамилов радни дан траје од 7 ујутру, до поноћи!
— Свакога дана треба очистити 60 блатњавих ципела, опрати и поделити по 30 фудбалских гарнитура, свакоме дати по два чиста пешкира… — набраја Ћамил. — А после тренинга или утакмице све то треба покупити, прати и чистити поново!
Посла је много, али Ћамил све стиже — а види се да му то није ни тешко.
— Атмосфера је одлична, другарство је велико, добар је рад… — набраја он. — Играчи се слажу на тренинзима бодре један другог, као и за време утакмица.
У то смо се уверили и сами, на Утакмици са репрезентацијом Херцег-Новог: Партизанова клупа била је исто тако активна у игри, као и екипа на терену, речи бодрења и подршке сустизале су једна другу, пратиле су готово сваку акцију, сваки потез: „Браво, Роки!… Не спавај, Шаља!.,. Сам си, Смајкане!… Одигравај прву, Чаво!… То, мајсторе!“ — чуло се током читаве игре.
А време је било чудно, променљиво: прво ветар, па киша, терен тежак и блатњав…
— Ћамиле, ово ти време не иде на руку! — добацује Моца Вукотић, сав умазан од блата.
Ћамил одмахује руком: зна он добро свој посао, а знају га овде и сви остали — јер, само тако, ако сваки члан тима (од економа, до капитена!), уради свој посао како ваља, Партизан се може надати успеху. А утисак је да ни киша ни ветар не могу спречити „црно-беле“ да остваре оно што су наумили!
Манце
Манце је, на припремама у Купарима, најбучнији и највеселији Партизанов играч — очигледно, јесења криза је прошла, вратило се оно старо добро расположење, дечачки смех и враголије. У аутобусу, Манце све задиркује, први поведе песму, в у тренуцима тишине — дува из све снаге у судијску пиштаљку!
— Један другар му је поклонио пиштаљку и црвени картон, па нам сад Манце свима „пресуђује“ и показује „црвене картоне“, ваљда да разбије онај малер од прошле године, кад је сам ратовао са судијама и добијао „црвене картоне“… — каже неко,
А, Манце ми, касније, прича:
— Сигуран сам да ће на пролеће бити исто као и кад смо освојили титулу… Била је то, код мене, тренутна криза, Ја сам млад играч — само две сезоне играм за први тим. Тек треба да се докажем. Оно лоше што је било, већ је заборављено и неће се поновити…
П. ВЕСНИК: У те две сезоне, доживео си два различита искушења: прво, афирмацију и нагли голгетерски успон, па онда кризу и играчки пад, није ти било лако?
МАНЦЕ: То је, у неку руку, било и добро искуство за младог играча, да види лице и наличје славе. Сад се треба поново доказивати, вратити у репрезентацију. Човек сазрева и стасава кроз неприлике, које морају доћи после периода одличних игара, утолико пре што сам ја знво само за успон. Као играчу, ово сазревање ми је добро дошло… Свестан сам да ће ово пролеће бити много теже од прошлогодишњег, јер у нашој екипи нема неких стандардних играча. Зато се и спремам пуном паром, да пружим више него што сам до сада пружао…
П. ВЕСНИК: Имаш ли треме, како ће навијачи примити твој повратак, да ли ће те подржати?
МАНЦЕ: Признајем, треме има… Желим да се покажем што боље, да вратим оно самопоуздање које сам некада имао. Све то може да се истински постигне само током такмичења. А, дотле, треба се физички што боље припремити…
П. ВЕСНИК: Голови су, свакако, најважнији, а ти на овим пријатељским утакмицама, током припрема, још ниси затресао мрежу?
МАНЦЕ: Тачно је да још нисам постигао гол, али имам шанси. Гледам да сваку утакмицу добро истрчим и издржим… Најважније је добро се припремити: голови ће доћи кад буде требало, кад отпочне првенство!
Гледајући Манцеа, на терену, човек се уверава да овај момак озбиљно мисли: трчи, труди се, делује свеже и борбено — по тешкоме терену, добро се креће и атакује опасно ка голу. А ван терена, Манце као да кипти од радости и снаге: као да је, заувек, прошла она нервоза, уступајући место ведрини!
П. ВЕСНИК: Некадашњи сукоби, неспоразуми, изјаве?
МАНЦЕ (осмехује се): Све је то било, па прошло! Све што је било лоше, заборављено је на овим припремама, са друговима из тима. Кад се врати Клинчарски, биће још боље, јер Клинча уме да повуче читав тим, па и мене…
Манце има само 21 годину: мало за један људски век, много за једно спортско искуство. Искусио је и зло и добро, и радост и тугу фудбалске игре — сада је у напону снаге, и физички и психички спреман за највеће напоре и искушења.
Милош Милутиновић нам је рекао:
— Ово ће бити Манцеово пролеће.
У то треба веровати.