После високог пораза „црно-белих“ у Купу шампиона

У игри званој кошарка све је заиста могуће. У то смо се уверавали још од самог њеног наставка. За један трен — резултат се промени. Поражени постаје победник у неком, на први поглед, магновењу.

Могли бисмо писати есеј о таквим преокретима које нам је даривала и наша кошарка и игра међу кошевима у целини.

Оно што се догодило у мечу Купа европских шампиона, у мечу нашег првака и шампиона Италије Фјореле — то је, ван сваке сумње и повод за наш наслов и последњи позив на узбуну: наша женска кошарка заостаје за европским земљама. Наше национално првенство, ако би се боље анализирало са свих аспеката: технике, тактике, вољног елемента, психичке спремности, поимања деликатности игре међу кошевима, нема сумње да се налази негде при дну европске кошарке, као и наш национални тим, упркос победи на Балканским играма.

Меч је изгубљен са 29 поена разлике за Италијанке 87:58 (48:36). Нису само 29 поена разлике за Италијанке оно што изазива дубоку забринутост за сутрашњицу, јер данашњица је таква каква је, наше женске кошарке. Тачно је да су за Италијанке из Вићенце играле две странкиње. Но, стоји и један страховит податак: пуних шест минута игре у другом полувремену играчице Партизана нису постигле ни један поен, а Вићентинке 22!!!

У тим тренуцима, што је важан податак, водила се битка искључиво између наших и италијанских репрезентативки. И тада смо јасно видели сву немоћ талентоване Деклеве, изгубљене Омеровићеве, упорне, узалуд, Комненовићеве, Машићеве, Лекићеве, Симићеве — које као да су се чудиле откуда оне ту — међу кошевима. Једина светлуцавост долазила је онда кад би лопта стигла до неуморне, неуништиве Биљане Мајсторовић.

Иначе, кад бисмо издвојили Американку Ловренцову (чланица прве петорке САД на ОИ у Лос Анђелесу) и Канађанку Смит, остале би Италијанке: Горлин и посебно Катарина Полини која је овог пута најбоље потврдила заслуженост титуле најбоље Европљанке.

Утакмица са Италијанкама некако је бацила у засенак чињеницу — готово до апсолутности извесну — да ће Партизан одбранити назив нашег првака. Толико је било инфериорности у игри будућих или назовимо их тачније — актуелних шампионки Југославије, да смо у други план потиснули нову титулу која је ту, на дохват руке црно-белим девојкама.

Питање је да ли и даље веровати да је Лекићева „велики таленат“? Да ли имати и надаље пуно поверење и у Мишићеву или Симићеву?

Очигледно је да њима прети она позната опасност тзв. супер — талената који се, врло млади, успавају на некаквим нестеченим ловорикама и утону у заборав, а да нико није био свестан да су биле ту, да су, можда биле и дијаманти које је требало брушити, а можда и сасвим просечан квалитет од којег се не добија ништа ако и саме уђу у воде самозадовољства и сталних тапшања по раменима.