Интересујемо се код др Опавског који су Партизанови играчи најбржи.
— Манце је на првом месту, — каже уважени професор. — Одмах уз њега су Живковић и Милош Ђелмаш. Манце би, уз вешто појачан спринтерски тренинг могао да трчи испод 11 секунди. После ова три „вихора“ долазе Ђукић, Радановић, Стевановић и Радовић.
Интересантно је нешто друго: каква је техника тих врло брзих играча? Није најбоља. Не зато што они примају и воде лопту у спринту, већ и кад су у месту не истичу се лакоћом у баратању лоптом.
Техника је, превасходно, део дара. Имаш је, или немаш. Али, она се радом може поправити. Потребно је стално и упорно вежбање. На жалост, већина играча избегава да ради оно што не зна. Сујета је испред жеље за напредовањем. Они се либе чак и свог учитеља (да не говоримо о томе кад их десетак људи гледа) да покажу ону тамнију страну свог фудбалског (не)умећа.
Тако се и може објаснити зашто појединци већ годинама стагнирају, и ако напредују, то су мали кораци. Штета. Зато и нису домашили колико смо очекивали.