Капитен Партизана Никица Кличарски у САД
Отишао је нама свима драги Клинча! Партизанов тим је ослабљен, не само за играчко одсуство свог капитена, већ и за једног доброћудног младића…
Попут бројних асова из нашег фудбалског врта, и Никица Клинчарски се отиснуо у печалбу, да тамо далеко, у земљи туђој, зарађује хлеб играјући фудбал.
Таман кад смо поверовали да ће и у пролећној сезони носити црно бели дрес који је толико година успешно носио пошто су му биле пропале понуде за одлазак у иностранство, у последњи час је стигао позив из Америке. Управо је био спаковао спортску опрему да са друговима отпутује у Купаре кад су га позвали из Лас Вегаса на преговоре…
Отишао је у САД и — договорио се. Склопио је тромесечни уговор са овим клубом да игра мали фудбал (!), а после ће, ако задовољи, продужити уговор. Финансијски услови су скромни, тих 35.000 долара нису права цена за овог аса. Али, шта вреди, таква су времена дошла, да се наши фудбалери продају готово у бесцење.
После десет година проведених у Партизану, одлази омиљени играч из његових редова.
Још давне 1975. године стигао је на Стадион ЈНА, из малог македонског клуба Малеш из Берова. Убрзо је „приграбио“ дрес првотимца. И за собом је у овом плодном периоду (две шампионске титуле) оставио дубок траг. Не говори ли довољно то да је одиграо 500 утакмица за „црно-беле“.
Остаће Никица Клинчарски упамћен као — како један рече — играч коме се никад није звиждало. Остаће једно, заиста, трајно поштовање, према асу који је умео часно и достојанствено да се бори за боје свог клуба.
Био је, за све ово време, Партизанов — „момак за све“. Играо је, практично, на свим местима у тиму, само што голман није био! Играо је оно што се тражило од њега: по потреби тима. И увек би поштено испунио што се од њега очекивало, било да је одбрамбена улога у питању, или пак задатак у средњем реду или нападу.
Није, додуше, своје фудбалско умеће исказао потпуно у националном тиму. Одиграо је само осам утакмица за репрезентацију! Могао је неупоредиво више, али селектори су га заборављали кад је био у најбољој форми. Но, то није само његов печат судбине…
Стигао је, дакле, час растанка са истинским асом, какав је Никица Клинчарски. Његово одсуство и те како ће се осетити, али живот је такав, и кога нема без њега се мора. Стога ће се Жиле, Варга, Мића и остали његови другови борити и за свог Клинчу, омиљеног код свих тог тихог капитена којег су сви изузетно поштовали.
Имао је Партизан много асова у својим редовима, али мало који је тако витешки и нечујно у исто време градио каријеру, која ће се упамтити — тек кад оде. И Клинчарски је од овог соја људи који зраче својом добротом и племенитошћу.
Дуго ће се и трајно памтити овај ас омаленог раста, али задивљујуће борбености и самопрегора. Тај дивни човек и друг — Никица Клинчарски.