У овом прелазном року није било неких сензација. Можда би и било да је јавност сазнала за овај: репортер „Партизановог весника“ случајно је упао у телефонску везу и био је сведок разговора који се водио између познатог прволигашког играча и човека који је дигао слушалицу у фудбалском клубу Партизан. Време догађаја: негде пред Нову 1985. годину…
(Имена, наравно, нећемо помињати)…
— Хало, је ли то фудбалски клуб Партизан?
— Да, изволите!
— Ја сам… (тај и тај)
— Изволите?
— Не знате зашто се јављам?
— Немам појма! Кога тражите?
— Ваљда ви мене треба да тражите! А нисте ме тражили!
— Не разумем!
— Мислим: нисте ме тражили, а тражили су ме из многих других клубова!
— Па шта? Не разумем! Зашто се онда нама јављате!
— Мислим… Мени су црно—беле боје прирасле за срце, а искрен да будем, Милутиновић је савезни капитен…
— Какве везе то има?
— Знате, неки ранији селектори су узимали у репрезентацију и оне играче који никад не би имали места у „А“ тиму.
— Опет не разумем…
— Како не разумете?! Ускоро имам право да идем у иностранство, а репрезентативац, макар и на клупи, добија много већу цену кад оде напоље!
— Сад ми је јасно: ви очекујете да ћете доласком у Партизан, стићи брже до репрезентације јер је селектор дошао из Партизана?
— Па, тако, некако… Зависи колико плаћате…
— Шта плаћамо?
— Па да дођем…
— A да ли сте чули за нови предлог ФСЈ: да се прелазак и клуба у клуб уопште не плаћа?
— Чуо сам. Али, да не закасним, док се још плаћа… Макар из “црног фонда…“
— Ми то немамо…
— Ма какви! Сви то имају!
— Ми немамо!
— Добро, немате, али ваљда ћете наћи нешто…
— Не долази у обзир! У ствари, има једна варијанта.
— Која?
— Ако хоћете да дођете у Партизан — може! Али, да потпишете обавезу да платите ви нама!
(Овде је разговор прекинут…)