Весна и Жељко. Млади, насмејани, али и одлучни да докажу да све могу и сами. Истина…
— Звао је Чачак да пита како се мења осигурач — каже Весна.
— и Весна је звала Чачак да пита маму како се кува — узвраћа Жељко.
Смеју се, обоје. Прија им што више нису код маме и тате, а опет…
— У Чачку није било потребе да се мисли на тамо неке ствари. Обоје смо јединци — признаје Жељко, односно Желимир како му у свим легитимацијама пише.
Дете је Чачка. Воли свој град, али од свега највише воли Весну и кошарку. Оно прво не признаје гласно. О другом хоће да прича. Има и чиме да се похвали. Био је најмлађи капитен у историји чачанског Борца.
— Имао сам само двадесет година — присећа се тог не тако давно указаног поверења.
Играо је за све репрезентативне селекције осим оне најбоље.
— Сад је за то касно. Други су већ осигурали место.
Ако после ове изјаве помислите да Желимир Обрадовић нема више мотива, онда грдно грешите. Момак је саткан од кошарке. Кошарка је и његов хоби и његово занимање. И, без претеривања, живот.
— Нисам имао шта да радим. Желео сам да тренирам децу. Рекли су да не могу то да ми плате. Слатко сам се смејао. Нисам тражио новац. Желео сам само да радим са децом.
И, радио је. Чак и суботом и недељом. Био у исто време и срећан и тужан.
— Било је толико деце да сви у дворану нису могли да стану. Али, сви су тренирали, нико није отишао кући незадовољан. Радио сам од јутра до сутра.
Нема хоби. У ствари није тако јер Желимир Обрадовић, наш нови бек, воли и да…
— Одрастао сам поред Мораве. Уживам у пецању. На Саву и Душан још нисам ишао. Али, има дана.
Весна тврди да је Желимир само кошаркаш. Увек и у свако време.
— Кошарка ми је у крви. Тренирао сам у школи, као и сви. Александар Јањић, мој наставник, а са да тренер јуниора Партизана, одвео ме је у Борац. И, тако је почело.
Био је први играч Борца. Чачка. Уз Задар најкошаркашкијег града у земљи. Морао је да настави стазом којом су кренули легендарни Радмило Мишовић, Драган Кићановић…
— „Пукло“ је у Борцу. Одлучио сам да идем. Разговарао сам пре тога са Кићановићем. Обећао сам да ћу, уколико напустим Чачак, доћи у Партизан. Звали су ме и други. Нудили новац и још много тога. Ипак, дилеме није биле. Кићи сам дао реч…
и дошао је у Партизан. У прави час. Утрчао је у прву петорку. Још увек мало срамежљив, али у суштини незаменљив.
— Наравно да сам задовољан што Славнић има поверења у мене — скромно додаје.
Зна да погађа кош, да бележи „тројке“. Али Желимир Обрадовић је најсрећнији када…
— У правом часу упослим саиграча. То је кош којем се највише радујем.
Допуштамо себи и малу провокацију. Питамо шта је квалитет, а шта мана Желимира Обрадовића?
— Схватио сам да је кошарка колективан спорт — каже кроз осмех. — А мана? Можда бих био кориснији да сам мало „безобразнији“ у игри, да више ценим себе.
Одиграо је много великих и малих утакмица. Али, увек је био најбољи када је Борац, или сада, Партизан играо против Цибоне.
— У дуелима са Загрепчанима, као по неком правилу, увек играм добре. Они као да ме инспиришу.
Чувао је сјајно Дражена Петровића у недавном дуелу. Требало је да, три секунде пре краја, када се одлучивао победник и када је Партизан имао лопту он да шутира.
— Био сам сам. Али, лопта није стигла до мене. Савовић је, више по инерцији, упослио Зоркића. Видели сте, мало је недостајало да погоди кош. Да ли бих ја успео? Не знам. То се никада не може гарантовати.
Сјајан је извођач пенала. Тренутно има проценат сто одсто.
— Мока је одлучио да код техничких грешака ја пуцам пенале.
Јасно је да му поверење прија. Он то не крије. Ни то да је после победе најсрећнији у животу, после пораза чак и болестан.
— Волео бих да једног дана будем тренер млађих категорија. Мислим да бих у том послу успео.
За Желимира Обрадовића слободно се може рећи да у кошарци и о кошарци све зна. Али, он тако не мисли.
— Купујем књиге и часописе и све оно што се зове стручна литература. Знања није никад доста.
Воли посао који ради. Воли и да тренира, ужива у игри. Никада није задовољан оним што је у току меча показао.
— Увек се може и боље — као да кори себе.
Напунио је 24 године. Војни рок није служио. Има времена. Ускоро треба да постане и отац. Нова обавеза. Желимира то не плаши. Напротив. Једва чека.
— Много је мирнији у животу него што је на терену — прича о Желимиру супруга Весна. — Не, није размажен. Прилагођавамо се заједно новом животу у којем морамо све сами да урадимо. Желимир чак и на пијацу и у самоуслугу иде. Није баш сјајан, јер сав новац са лакоћом потроши.
— Кола немамо. Овај стан је изнајмљен. Мали је, али нам је сасвим довољан. Истина, када дође на свет беба, соба више — не би шкодила.
Тако каже Желимир. И све то прича не због личног комфора већ…
— Увек нам је неко од пријатеља у гостима. Били би пресретни да остану код нас и на конаку, али у оваквим условима то је заиста тешко.
Весна није спортиста. Али кошарку и спорт воли готово исто као и Желимир. Сва његова одсуства стоички подноси, чак и сада када је у поодмаклој трудноћи.
— Девојчице су бројније у екипи — каже, наравно шалећи се, Желимир. — Ред је на једног наследника.
Млади су и, то и случајни намерник мора да примети, срећни. Чачак им је остао у лепој успомени али за родним градом не тугују.
— И овде имамо много пријатеља — кажу углас. — Лепо се дружимо, у биоскоп или позориште, одиграмо неку партију карата…
Желимир Обрадовић је лепо примљен у новом клубу. То они који га боље познају не изненађује. Био је и остао другар. Скромност је једна из низа врлина које красе овог момка. Жао му је само што његов Борац нема људе који би на прави начин знали да искористе огроман чачански кошаркашки потенцијал. Да су у Чачку остали он, Андрић и Вучковић или пре тога Кићановић, Фарчић, Живковић, Ђурић…
— Дете сам Чачка и Борца. Али, сада носим дрес Партизана и 6ићу пресретан увек кад тријумфујемо у дуелу са Борцем. Тако је то у спорту.
Размишља и о томе да можда једног дана оде у иностранство. Само размишља јер по сваку цену не жели да напусти своју земљу.
— Можда бих отишао у Италију. Има у тој земљи и у тим људима нешто што мени одговара. Али, рано је о свему размишљати. Сада је најважније да Партизан бележи што боље резултате — уверава Желимир Обрадовић, наш нови кошаркашки ас.