Партизан има у средњем реду играче који по фудбалском знању, техничкој спремности и маштовитости не заостају ни за оним које Милутиновић позива у државни тим.
Чава Димитријевић је централна личност тима. Он је „мозак“, играч који одлучујуће утиче на садржај игре, чак и на ефикасност (од његових луцидних и правовремених проигравања зависи да ли ће шпиц-играчи бити у гол-шанси (или не) Партизана.
На жалост, и Чава је „темпо-играч“, онај који не мења ритам, не спринта. А у модерном фудбалу се тражи да „везисти“ долазе у шансу баш на тај начин — препадом уз изненадни спринт.
Данас тако играју Платини, Боњек, Сократес …
Ни други драгуљ у Партизановом средњем реду — Адмир Смајић — није брз играч, Он је мајстор дриблинга, врло вешт и разноврстан (мада не и у прави час!) у проигравању, духовит, мајстор импровизације. Али, ни он не долази у шансу, ретко даје голове, а данас се од играча у везном реду тражи да буду голгетери.
Миодраг Јешић, мада је најближи линији бекова, иако је играч средине терена, такође нема задовољавајућу брзину. За разлику од прве двојице, Јешић има разорнији шут, боље игра главом, агресивнији је у нападу и повремено даје голове, И што је врло значајно: Јешићеви голови су најефектнији, готово увек лепи.
Горан Стевановић је изузетак. Он је „везиста“ који уме да промени ритам, брз је, и кад се буде више ослободио, сигурно ће давати голове, играти онако како то савремени фудбал и тражи од играча средине терена.