Бјековићева дилема трајала је неколико дана. После базелског турнира у малом фудбалу и поновљених Димитријевићевих „застрањивања“, тренер „црно-белих“ је био спреман да дигне руке од овог даровитог играча.
Чава се није с тим мирио. Борио се за још једну шансу. Уверавао је Бјековића (по ко зна који пут) да је схватио да додирује дно живота и решен је да на те лудости стави тачку. Притекли су у помоћ и брижни родитељи младог фудбалера. Имали су јаке аргументе: Чавин недолазак у Купаре могао би га бацити у још веће грешке, дешперацију, тотално опуштање. И Бјековић је попустио. Рекао је пред играчима да му даје последњу шансу.
И није се преварио. Чава у Купарима ради тако предано и озбиљно да су сви пријатно изненађени. Физички је све спремнији, неке пријатељске утакмице одиграо је у стилу велеиграча.
Хтели бисмо да верујемо да ће тако и остати. Ако је Чава победио своју слабу вољу, онда су Партизан и наш фудбал добили играча каквих је данас мало и у свету.