КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Једна стара пословица каже: „Падни у невољу па да видиш ко су ти пријатељи.“ У ту истину смо се уверили баш у овој великој невољи, трагедији која никог не може оставити равнодушним.

Кад је погинуо Драган Манце, случај је хтео да је баш на дан његове сахране требало да се одигра утакмица Сутјеска — Партизан. Наравно, тако нешто није долазило у обзир, толико хуманости још нисмо изгубили.

Клуб је о немогућности обавестио Никшићане, као и Заједницу удружења клубова Прве лиге, односно њену Такмичарску комисију. И све је било у реду. Међутим, из Никшића долази овако срочена „сагласност“ за одлагање утакмице: „Предлажемо да се утакмица одигра 6. септембра (дан после сахране — примедба М. К.) или 29. о. м.

Наравно, људи из Сутјеске су знали да ће Партизан 28. септембра за младу и „А“ репрезентацију дати пет-шест играча који би сутрадан требало да играју првенствену утакмицу против Сутјеске.

Првобитно „разумевање“ Никшићана открива висок степен њиховог лицемерја. Тачније, уцењивачки став: 6. или 29. септембра! Трећа могућност не постоји! Бодови су важнији од сваког пијетета, људског разумевања, спортског достојанства…

Партизан нуди идеалан термин: 12. септембар, два дана после зрењанинске утакмице између младе репрезентације и „А“ тима. Чак и Милутиновић ту идеју прихвата (не само за Партизан, већ и за Звезду и Вележ, односно Сарајево и Приштину) и обећава да ће играчи тих клубова играти по једно полувреме.

И тада Никшићани показују своје право лице: цинично јављају „да баш тога дана имају заказану пријатељску утакмицу“. Тиме је све речено.

Прошлогодишње гостовање „црно-белих“ у овом граду је било све друго само не спортско надметање. Тако је тај двобој оценио Ненад Бјековић по повратку из Никшића, а недавно је на седници Извршног одбора клуба то поновио. И храбри тренер одмах даје сугестију: „У реду, нека буде како они желе. Играћемо с тимом којим у том тренутку будемо располагали. А јавност нека суди“.

Бјековић је познат као човек високих етичких врлина, велике питомости и лепог васпитања. Он је личност договора, ширине, разумевања. Али је одлучно против тога да кад неко жели да му прикаже како разумевање и лицемерје могу корачати заједно.

Тренер је одлуку донео, Извршни одбор јој се приклонио, мада је било другачијих мишљења, односно жеља да се истраје у тражењу правде, равноправности, подједнаких услова за оба тима.

Никшићани верују да ће преморене (или резервне) играче Партизана лакше победити. Заборављају да ће управо на тој неправди Бјековић градити психолошку мобилизацију својих момака. А ми смо народ који из ината може да надмаши себе. Песник нас подсећа: „… А било их је десет на једног“.

Партизан већ деценијама негује, као традицију, добру сарадњу са клубовима и при томе за њега нема „великих“ и „малих“. Постоје само — коректни и они други. А са таквима: знамо како треба…